U jednom od tih dana kada sam vezana laptopom kao bukagijom i pomeram se samo kada kičma krene da me boli od sedenja, došao je da mi donese hranu dostavljač Ibrahim. Bio je nasmejan i ljubazan, nosio je ispod prsluka kariranu košulju i imao je kačket na kome je pisalo „love life”. Kao i svi ostali dostavljači, ni Ibrahim nema beneficirani radni staž, a s obzirom na to na šta sam ličila, mogao bi s pravom da pokrene to pitanje. Dok sam nespretno tražila prvo ključ da otvorim vrata, onda novac da platim, pitao me je na slomljenom engleskom da li sam Ruskinja. Rekla sam mu da nisam, da sam odavde i da ne znam ruski. Zovem se i prezivam kako se zovem i prezivam, pegava sam i plava, pa je ispalo da ga zavitlavam. Onda je Ibrahim na slomljenom engleskom rekao: „Thought you are Russian and that you miss your people, because I miss mine”, i slabašno se nasmejao.

Nisam baš navikla na emotivne izlive u trenutku kada izgledam kao da sam pobegla grobaru sa lopate i kada mi neko daje moju bezglutensku pastu. Zbunjeno sam ga nakon toga pitala da li želi čašu vode. Obično se snalazim sa tuđim emocijama, ali u ovom trenutku sam bila nespremna i smotana. Verovatno je i sam Ibrahim to shvatio, pa je kroz nesiguran osmeh prihvatio da mu donesem čašu vode. Pitala sam ga odakle je i koga ima tamo. Rekao je da je iz Sirije i da su mu tamo majka i sestra. Kada mi je vratio čašu, naredničkim tonom sam mu rekla da zove majku i da joj piše svakog dana da je voli.

„Every day madam, every day”, Ibrahim mi je mahnuo i otišao. Uspela sam da mu dam bakšiš.

Ibrahim je mislio da sam i ja migrantkinja koja je daleko od svojih i želeo je da prekoputa sebe ima osobu s kojom može da deli taj fizički pritisak nedostajanja. U „Daljinama” Magde Sabo, kada jedan od likova upoznaje svoju dragu, kaže da se osetio „kao čovek kome se u dalekoj, stranoj zemlji, neko iznenada obratio na njegovom maternjem jeziku.” Taj zvuk postaje jasan putokaz da niste sami i da vas neko u toj nedođiji u koju ste bačeni, ipak istinski, u vašoj suštini – razume. I koliko je dragoceno imati takvu osobu pored sebe.

Već nekoliko godina skačem supružniku po živcima da se preselimo u Barselonu, ili ne mora Barselona, može neko mesto blizu Barselone, ne mora ni mesto blizu Barselone, može i neko selo u Španiji. Ja sam za, on decidno protiv. Međutim, kada smo u jednom momentu razmišljali (mada pošto smo jadni milenijalci koji žive sedamdeset i sedmu ekonomsku krizu, preciznije je reći da smo više maštali) da kupimo novi stan i preselimo se samo u drugi kraj, a ne drugi grad, na sopstveno iznenađenje oči su mi zasuzile. Ja volim ovaj kraj, volim položaj svog stana jer je tačno takav da je u krošnjama – nismo sprat iznad gde bismo gledali u stabla, nismo sprat ispod gde bismo izbegli krošnje, nego tačno baš kako treba, ušuškani u zelenilu sa svih strana. Ujutru vidim i čujem ptice (ruku na srce kada ovako ne romantizujem, neretko čujem i zvuk čekića i burgijanja jer neko renovira stan). Volim to što su svuda oko zgrade lipe i breze, što se ne vidi beton od zelenila i što leti ceo kraj miriše na lipu. To je miris mog doma. Volim što u blizini imam šumu gde sam provela ove godine sate i sate pripremajući se za svoj prvi polumaraton. Volim istoriju koju imam u ovom stanu i ovom kraju, jer su ovaj stan i kraj svedočili nekim od najlepših momenata koje sam doživela prethodnih osam godina i ne bih ga se odrekla tako lako.

Dakle, zaključak se sam nameće – može selidba u Barselonu, ali samo ako sa mnom može da se preseli i moj kraj, da bude negde na obodima grada, recimo malo dalje od Tibidaba. Kada mi se sve smuči od vesti, nasilja, bahatosti, gradskog prevoza koji ne funkcioniše, zdravstva koje propada, zaista poželim da odem. I tamo bih ja nekome bila kao Ibrahim. Verovatno bih se usred šetnje rasplakala jer nemam gde da kupim trileće koje sam kupovala u mom kraju. I nemam gde da kupim falafel kao što je onaj palestinski u Shawarma baru na Slaviji (od srca ga preporučujem) koji sam kupovala još dok sam studirala, pa žurila na autobus do rodne grude. Bila bih kao Ibrahim, izgubljena, odsečena od prostora koji smatram svojim i dragim, pratila bih vesti iz te tuđine i verovatno bih se podjednako nervirala, ali bih bar mogla da pohvalim gradski prevoz i coktala bih na cene hrane iako su niže nego ove sada u Beogradu.

Ibrahim je u Beogradu udaljen od svog kraja, ima prazan list papira, ne baš najkvalitetnije bojice i spremno je krenuo od nule. Verovatno živi u smeštaju sa ostalim radnicima. Mora sam da stvori mesta koja voli, koja ga opuštaju, za koja ga vezuju lepi trenuci. Mora sam da nađe svoje ljude kao stranac. Mora ovaj prostor koji se nama na momente smuči, da učini svojim. Mora da nađe ljude s kojima će moći da se prepozna i koji će ga razumeti. Mora da se dokaže da je vredan, pametan, sposoban. I da nije došao da nam otme posao, nije došao da nam napakosti. Došao je jer je morao. Tu je jer mu je zemlja razorena, a potrebno je i manje od toga da bismo negde bili stranci. Potrebna je muka, ali i hrabrost da odeš. Nekada je samo potrebna želja da imaš nešto više od ove korumpirane truleži.

Kada sam se zatvorila vrata i sela ponovo za laptop i otvorila onu sedmu Excel tabelu, nisam mogla više da gledam u brojeve i podatke. Gledala sam u ekran i videla račšupanu punđu, ogromne podočnjake i uflekanu majicu. Bilo je dovoljno da zatvorim laptop i izađem do terase, tu su na dohvat ruke jedna breza i jedna lipa i da osetim olakšanje. Moja breza i lipa. Razmišljala sam o svim strancima koji počinju ispočetka i koji sada treba Beograd da naprave svojim srećnim mestom.

Nadam se da su Ibrahimova majka i sestra dobro i da se ovde ipak oseća prihvaćeno. Da ima s kim da deli taj teret da si negde bačen. I da kako dan odmiče, ima svoju ulicu kojom voli da prošeta i pogled koji ga podseća da će stvari jednom biti bolje i lakše.

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima. Pišite mi ako želite, vaši komentari su mi i više nego potrebni!

Subscribe now

Ukoliko želite da delite tekst dalje, evo magičnog dugmenceta i za to:

Share

Serijal tekstova o Sanji i Eni možete naći ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Sve prethodne tekstove možete naći ovde: Arhiva

Ako si doneo odluku da želiš decu, nekada ćeš se kajati. Ako si doneo odluku da se preseliš, kajaćeš se. Ako ostaneš u istom gradu, kajaćeš se. Živimo prekratko da bismo ostvarili sve svoje potencijale. Kako vreme odmiče, tako nam je jasno da dan treba da traje 48 sati da bismo stigli sve što želimo, a verovatno ni tada. Ne možemo ni da se oprostimo kako treba od svega što nismo postali, to nam ostaje u mislima, muči nas, deluje nam bolje, lakše, lepše. Nemamo kada da živimo sve živote koje želimo. Moramo da prihvatimo i pomirimo se sa svim onim verzijama koje se nikada neće ostvariti i neće nastaviti dalje od naše mašte, a zapravo moramo da se pomirimo sa izborima koje smo doneli i prihvatimo ih. Kada donosimo teške odluke ili one velike koje menjaju tok života, radimo najbolje što možemo sa onim što imamo ispred sebe. Ne postoji, nažalost, nikakva garancija da nas odluke koje donosimo neće koštati, da se neće izjaloviti. Nemamo magičnu kuglu koja može da nam kaže šta će biti sa nama nakon što skočimo u nepoznato, nemamo garanciju da ćemo pasti na mekano. Niko i ništa nam ne garantuje da ćemo biti zadovoljni i moramo da živimo sa tim. Verujem da ovakvo razmišljanje i preispitivanje može da zaglavi čoveka i ostavi ga da cupka u mestu. Ne znam mnogo o Kjerkegoru, ali mi se čini i da je mislio da sve ovo ne znači da ne donosimo odluke, nego da prigrilmo kajanje kao neizbežnu činjenicu.

U poslednje vreme često razmišljam o tome kako bi mi život izgledao da sam 2017. godine stvarno otišla u civilno-vojnu misiju u Kongo, za koju sam se detaljno raspitivala, ili u Palestinu, za šta sam se takođe pripremala.

Imala sam crno-belu svesku, na njoj je bila ovčica, podelila sam je nespretno na tri dela. U jednom delu sam skupljala informacije o Kongu, u drugom šta mi sve treba za put u Ramalu. U trećem delu sveske sam napisala: „Ili venuti u Beogradu“. Nikome nisam rekla šta mi se mota po glavi. Organizacija preko koje sam htela da idem u Ramalu u jednom od svojih obrazaca imala je deo o kontaktu za hitne situacije, tu sam stavila Anđelino ime (što će ona saznati sada), da mogu da je obaveste ako krepam. Sve napisano se, naravno, činilo nemogućim, ali to jesu bili okvirni planovi. Pisala sam o troškovima, šta bih rekla mami i tati, šta spakovati, da li treba proći neke kurseve, na šta se sve pripremiti. Zapravo je samo trebalo da odem iz odnosa koji je za mene bio štetan. Izgleda da sam podsvesno mislila da je to lakše uraditi dok postoji šansa da me skine izraelski snajper. Naravno, ovo je banalizovanje, htela sam da se prijavim i pomognem ljudima u nevolji. U toku spremanja ispita, studentskih poslića, raspada ekipe, činilo mi se da Beograd nema više ništa da mi ponudi sem stresa, suza i svađa. Dok sam pokušavala danima da nađem smisao između učenja javne uprave koja me je umalo oterala u grob i dok sam računala koliko će koštati put do Palestine, počeo je da mi se sviđa jedan lik.

Malo nakon što smo počeli da budemo zajedno, precrtala sam i Kongo i Palestinu i prepravila deo o Beogradu na „dati još jednu šansu Beogradu“. Prihvatila sam poziv da prošetam s njim i ta šetnja me je dovela sve do braka i planova o renoviranju stana (lepe, ali dosadne stvari u poređenju sa tim gde sam mogla da budem da sam drugačije izabrala). Tada sam rešila da ostanem i nakon toga je svaki put bilo teže otići kada bi mi palo na pamet da pakujem kofere i upuštam se u nešto što je potencijalno i rizično. Bilo je teže jer nisam više mogla da se ponašam kao da sam sama na svetu. Kada bi postojao paralelni univerzum u kome sam ipak odlučila da tog oktobra idem u Palestinu ili Kongo, nadam se da sam pre toga bar malo dovela sebe u red. Da sam se vratila prepuna utisaka i sa osećajem smisla jer sam nekome bila od koristi, da sam ponovo počela da učim španski i da sam nakon toga pokušala da pronađem sebe u Barseloni. Da tamo imam svoje društvo i da se redovno javljam mami i tati i da mi neki kreten ne glođe džigericu.

Ili, ako je sve to propalo, da sam se vratila sigurnija u sebe i sa većom verom u život i ono što dolazi.

I da sam donela drugačiju odluku i ipak otišla na kraj sveta, pa da se stvori magična kugla u koju mogu da zavirim i iz te pozicije vidim sebe sada, vidim s kim sam i kako se osećam kad su mi moji ljudi blizu, sigurna sam da bih imala za čim da žalim. Makar bila i u Barseloni, na petnaest minuta od Sagrada familije. U svim tim verzijama gde sam u Kongu ili Palestini, ili onim u kojima sam impulsivno spakovala kofere i sama otišla u Barselonu, verovatno ne bi bilo ovih ljudi koji su sada oko mene. A sada su tu i to iskustvo s njima deluje nezamenjivo, iako nisam videla Palestinu i Kongo i nisam živela sama u Barseloni.

To je kajanje s kojim ipak mogu da živim.

Možda je u tome caka, da donosimo takve odluke da, kada kajanje dođe, s tim možemo da izađemo na kraj, jer ipak imamo nešto i nekog za šta možemo da se uhvatimo.
To nam svima želim.

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima. Pišite mi ako želite, vaši komentari su mi i više nego potrebni!

Subscribe now

Serijal tekstova o Sanji i Eni možete naći ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Sve prethodne tekstove možete naći ovde: Arhiva

Kada se crna rupa u grudima smanji, kada jednom izađeš iz te hladne jame gde se čini da život nikada više neće moći da se obnovi, kada polako sklapaš mozaik, može da se desi da više i jače nego ranije ceniš što si živ. I budeš zahvalan što ti se želje da se ugasiš nisu ispunile, jer sada možeš to sebi da priznaš, propustio bi toliko lepih stvari, da ne možeš odjednom ni da ih nabrojiš. U stvari, neke su te čekale, većinu si sam sama sebi namestio i stvorio. Septembra 2023. sam gurnuta u tu jamu i grebala sam neko vreme da izađem. Otkad sam napolju, zahvalna sam na svakom danu i na svakoj poruci od drugarica, na svakom zagrljaju svog dečka (pošto će čitati ove redove, napraviću tu malu ispravku i reći - sada supruga), na svakom putovanju i na svakom novom planu koji imam. I kada sam jednom izašla, odlučila sam da ću da slavim sve – rođendane, veridbu, svadbu, ponude za posao, otkaze, položene sertifikate, jednom i vožnju kad položim.

Jedan od stereotipa koji najviše volim o našem narodu (mada važi verovatno za ceo Balkan) i koji oberučke prihvatam jeste taj da je u temelj državnosti ovog naroda utkan institut ispijanja kafice i završavanja cigarice, i da će se negde u nekim našim kafanama čuti velika grupa ljudi koja izgovara: „Da spojimo stolove?” Može svet da gori, kao što i gori trenutno, moraće da se zasedne. Tada je večno proleće. Posebna je magija kada u jednoj prostoriji skupiš sve koje voliš i s kojima možeš da igraš i pevaš. U tim momentima se pletu zlatne veze koje te vuku kroz život. Sreća postane opipljiva i vidljiva, može i da se čuje. To je smeh koji se zarazno širi stolom pre nego što krene muzika.

Potrebno nam je da slavimo, svi smo željni dobrih vesti. Postoje i neka sociološka objašnjenja koja kažu da se prave svadbe, rođendani, dečji rođendani kao vid davanja kolektivnog blagoslova. Kako god odlučite da tumačite, ja vas sve koji ovo čitate ohrabrujem da nađete razlog da zovete ljude. Sa nekima u međuvremenu možda i prestanete da se družite, putevi vas odnesu na hiljadu strana, sa nekima se i posvađate, ali od slavlja će vam ostati ti mali, zamrznuti trenuci sreće. Skoro pa je sigurno da se za 50 godina nećemo probuditi matori i tromi i reći sebi sažaljivo i razočarano da smo previše puta u životu nešto proslavili, da smo preterali. Pre će biti da smo neke šanse propustili. Zato, okupljajte ljude koji su vam dragi na jednom mestu što pre i što češće. Pre nekoliko godina kada sam se dvoumila da li da pravim svadbu, jedan poznanik mi je rekao: „Nemoj da budeš glupa, pa da skupiš svoje ljude tek kada te spuštaju u raku.” I ne morate da pravite svadbu, da ulazite u brak ili da čekate nešto veliko. Veliko je nekada i samo što preživimo beogradski gradski prevoz i posao od devet do pet.

Zato, neka sve što vam se desi u životu bude razlog da spojite stolove.

Iz mentalnih jama u koje nas život šutne možemo da isplivamo sami, ali skoro uvek je tu bar jedan par ruku koji nas vuče nazad za taj glavni sto.
I tu možemo da plačemo, kukamo, smejemo se i ventiliramo i pravimo strategije i planove za dalje.
Tu, za tim stolom, stvari postanu ipak manje strašne i ipak lakše.

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima. Pišite mi ako želite, vaši komentari su mi i više nego potrebni!

Subscribe now

Serijal tekstova o Sanji i Eni možete naći ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Sve prethodne tekstove možete naći ovde: Arhiva

Hodala je kroz hodnik koji nije bio osvetljen; činilo joj se da je u nekom rudniku ili ogromnom podrumu. Šetala je uskim prolazima, bez jasnog plana gde treba da ide, prateći upaljene lampe na zidovima. Svuda oko nje je dim. Ako ono uopšte može da se nazove zidom, jer izgleda kao blato koje se steglo. Nosi cvetnu haljinicu na volane sa crvenim ružama i ne može da se seti da li je baš tu haljinu nosila i njena majka kada je saznala da je trudna sa njom. Ne oseća hladnoću, ali vidi svoj dah, dok su joj ruke ljubičaste.

Dok hoda uskim prolazima, dolazi do spiralnih, metalnih stepenica koje vode dublje, dalje, ka još većem dnu. Spušta se polako, a svaki njen korak odjekuje ovim prostorom. Stepenice su se odjednom uvukle u zid i nestale. Sada se nalazi u prostoriji od zemlje, a na jednom zidu visi njena slika kada je bila beba. U uglu se nalazi orman, a na sredini prostorije sto sa flašom rakije i dve čašice. U drugom uglu je siva, pohabana, stara fotelja okrenuta ka zidu. Ena pokušava rukom da rastera dim, jer joj se čini da je najgušći baš kod fotelje. Prilazi polako i tu vidi svog oca Dragana. Preko vrata ima ožiljak koji pulsira. Tu je, dakle, prošla sekira. Tu ga je Enina mama udarila iz sve snage. Kosa mu je gusta i crna, ali ne može da mu razazna boju očiju. Sedi mirno, a u krilu mu je slika Enine majke u cvetnoj haljini sa ružama. Ne vidi dobro, ali zna da je to on – ima mladež na ivici gornje usne, baš kakav ima i ona.

Nikada ranije nije videla oca, osim na jednoj crno-beloj slici. Stala je ispred njega i rukom mu prešla preko lica. Oči su mu bile otvorene, ali nije treptao. Pušio je cigaretu, a pepeo je padao po njemu. Kada je drugi put podigla ruku, zgrabio ju je za desni zglob i stegnuo toliko jako da je vrištala. Glas joj je izlazio napolje, ali se nije čuo.

Srce je počelo da joj lupa i da joj zuji u ušima. Rekla mu je da je pusti, ali opet nije čula sebe.

„Uskoro će doći i Sanja, čeka je čašica rakije, a čekam je i ja”, glas mu je bio hrapav i grub. Nije progovarao godinama. „Doći će Sanja. Ne brini, tata te voli, neće se desiti ništa strašno. Tata hoće da ti poželi srećan rođendan, ali će prvo sačekati mamu. Mama dolazi. Mama dolazi brzo.”

Ena je probala da istrgne ruku, vrištala je dok joj se nije zavrtelo i dok joj nije pripala muka. Nasmejao se, zubi su mu bili sivi i krvavi, pa ju je pustio i odgurnuo. Držeći se za desni zglob, trčala je po prostoriji i pokušavala da nađe izlaz. Počela je da grebe noktima, po zidovima su se videli tragovi krvi. Šutirala je i grebala iz sve snage, osećajući zemlju pod prstima. Uzela je sliku na kojoj je bila beba i zatrčala se ravno kroz zid.

Ena je otvorila oči. Pidžama joj je bila mokra od znoja, a usta toliko suva da su jedva mogla da se pomere. Uhvatila se za zglob – nije bilo modrice. Šake joj nisu bile ljubičaste ni pune zemlje. Disala je plitko, bolela ju je glava, a oči su joj bile pune suza. Sela je na ivicu kreveta.

„Jesam li ja to bila u grobnici sa ćaletom, jebote bog?”

Shvatila je da mu dve godine nije otišla na grob, a ne seća se ni pre koliko je prestala da mu pali sveću. Verovatno onda kada je saznala da je pokušao da je ubije dok je bila mala. Videla je svega nekoliko njegovih slika: jednu na spomeniku gde je sahranjen, a drugu je njena baba držala uramljenu u svojoj sobi. Jedino što je imala njegovo bio je taj mladež na desnoj strani usne.

Otišla je do kupatila da se umije. Pre nekoliko dana je napunila dvadeset i tri godine. Sinoć je slavila i popila; ne zna koliko je sati, ali to je verovatno bio razlog ove noćne more. Uskoro se bliži nova godišnjica otkako joj je majka van zatvora. Sve vreme se gledaju preko nišana. Ena joj još nije rekla da je voli, jer ni sama nije sigurna šta oseća. Zna samo da su stvari počele da idu nabolje. Jedna noćna mora ne znači ništa, neće biti sujeverna i zvati je odmah da je pita kako je. Verovatno je dobro. Ili je u bašti, ili nekoj mušteriji šije haljinu, ili opet nešto radi oko kuće. Zvaće je sutra.

SATNICA

Vežbe su joj se završile u 14:45. Otišla je do automata da uzme kafu par minuta nakon toga. Srela je trudnu koleginicu i popričala sa njom. Ova joj se pohvalila da nosi devojčicu i da će je nazvati Sanja. Sanja, kao Enina mama. Ena se tada setila da treba da pozove majku – nisu se čule dugo, a odlagala je taj poziv već danima.

U 15:05 morala je da se vrati na druge vežbe, pa je požurila jer je kasnila. Zaboravila je da isključi ton na telefonu, pa su se svi okrenuli kada je u 16:02 pozvala komšinica Anđelija. Prekinula je vezu i isključila telefon, dok ju je asistent po drugi put danas pogledao kao da je dosadni komarac koji ometa sve oko sebe. Gurnula je telefon na dno ranca.

Vežbe su se završile u 17:00. Izletela je iz slušaonice i otišla na kafu sa koleginicama. Pravile su plan da negde otputuju na kratko. Ena je računala da li ima dovoljno novca, koje smene u knjižari treba da odradi i za koliko joj stiže plata, ali im nije rekla da zapravo već neko vreme ima ideju da, nakon tog njihovog kraćeg putovanja, ode sama u Ramalu kao novinarka. Potpuno je zaboravila da treba da se javi Anđeliji. Zaboravila je da se javi babi i mami, a zaboravila je i na asistenta koji je vreba kao snajperista.

Zaboravila je na telefon sve dok ga nije upalila negde oko sedam uveče, pre ulaska u tramvaj. Oko nje je bila buka, pa nije ni čula zvuk pristiglih poruka.

Ušla je u sobu i utrčala pre cimerke u kupatilo da se istušira. Kada je konačno uzela telefon, bilo je 21:34. Tada je videla više propuštenih poziva od Anđelije i poruku: „Mila, kada možeš pozovi, hitno je.”

U 21:36 saznala je da joj je majka hitno primljena u bolnicu i da joj se bore za život. Stajala je pored radnog stola; kolena su je izdala, pa je morala da sedne. Tu satnicu neće nikada zaboraviti. Cimerka joj je donela čašu vode, nakon što je Ena tiho i poraženo izgovorila: „Izgleda da ću ostati bez mame.”

MARATON

Bila je u bolnici iste večeri kada je saznala, ali su je vratili jer nije vreme poseta. Nemaju mnogo informacija osim da je na intenzivnoj nezi, da joj je srce stalo u jednom trenutku, da sada diše, ali je u komi i „pokazuje znake života”. Ena je često razmišljala o toj floskuli „pokazuje znake života”. To je tako tipično za njenu majku – sada je i sa smrću na pola. Pola života nije mogla da joj bude majka, a pola života nije mogla ni da živi jer joj je prošao u nasilju i zatvoru.

Razmišljala je i o tome da ode do crkve i da zapali ocu sveću.

Razmišljala je da, iako ne veruje, ipak zapali tu sveću i zamoli ga da je ne uzima.

Da slomi onu čašicu rakije kojom čeka Sanju, da joj da još samo malo vremena.

Lekari su joj u međuvremenu rekli da se Sanja bori i bili su optimistični, ali su naglasili da je ovo maraton i da će potrajati pre nego što potvrde da je zaista bolje. Nije se ni setila da pita za objašnjenje šta se zapravo desilo. Bila je ili u bolnici ili u obližnjem kafiću. Cepala je stranice u svojoj svesci, pokušavala da piše, a onda bi počela da plače. Neće joj oprostiti ako je ponovo napusti.

Pisala je u svesku šta joj sve duguje. Duguje joj jedan dug zagrljaj, izvinjenje i nekoliko fotografija koje može da zalepi na zid.

„Ne može sada da mi umre, ne može sada, kada stvari još nisu krenule nabolje.”

Shvatila je koliko zapravo ne poznaje svoju majku – ne zna kako je naučila da šije, koja joj je omiljena boja, omiljeni materijal, o čemu je maštala kao mala. Ena bi sada volela da može da putuje kroz vreme, da uzme sliku svog oca sa spomenika, da nađe svoju majku kao devojčicu, pokaže joj tu sliku i kaže: „Kada vidiš ovog čoveka, beži, trči koliko te noge nose i nikada nemoj da staneš.”

Dok je pisala u svesci šta bi sve želela za svoju majku, shvatila je koliko je voli i koliko joj je zahvalna. Želudac joj se grčio od sramote jer je to priznala tek sada, kada Sanje možda više ne bude. Zato je od svoje sveske počela da pravi knjigu za Sanju. Napisala je „Mama, ispričaj mi svoju priču” i počela da pravi leksikon. Dani su se pretvorili u jedan monstruozno dug dan jer nije mogla da spava. Zato i ne zna koji je tačno dan bio kada je doktor konačno rekao: „Svesna je, ali dezorijentisana, možete da uđete da je vidite.”

Videla je majku koja joj je sada delovala malo i krhko; jedva je smela da diše jer se plašila da će je povrediti. Sanja je pokušavala nešto da joj kaže, pomerala je masku za kiseonik. Ena je jasno čula kako izgovara njeno ime, ali bi mogla da se zakune da joj je nakon toga rekla da nije pošla spiralnim stepenicama.

Zatvorila je oči. Doktor je tiho rekao da je sve u redu i da sada samo mora da odmara. Ena je nastavila da priprema leksikon.

Ova priča se nadovezuje ili je povezana sa prethodnim pričama. Možete ih naći ovde: https://danaevans10.substack.com/t/u-amanet-ti-ostavljam-slobodu

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima. Pišite mi ako želite, vaši komentari su mi i više nego potrebni!

Subscribe now

Pročitala je poruku; kaže joj da neće izvući živu glavu iz ovoga što mu je napravila i da će naći način da joj se osveti. Ostavila ga je kao psa.

„Naći ću te. Naći ću te i onda ćeš da me moliš samo da te ostavim u životu. Jebaću ti sve po spisku. Celu vezu sam sa tobom iz sažaljenja. Ko bi te takvu nakaznu hteo? Ako se već kurčiš, što nisi ostala kao čovek, nego bežiš kao pacov?”

Nikada u životu nije bila ponosnija na sebe. Gleda sada sve te besne reči koje baca na nju, ali zna da joj ne može ništa. To je običan lavež osobe s kojom je pet godina provela maštajući o zajedničkoj budućnosti, da jednog dana budu u istom gradu, da se jednog dana manje svađaju. On je poslednjih meseci pominjao svadbu; Ena bi tada obgrlila kolena i uvukla se u fotelju gde je uvek sedela kada dođe kod njega. Bilo joj je jasno, nema tu zajedničkog puta, postoji samo zajednička prošlost. Znala je da ne treba da ga provocira i da mora da ima plan, ali mu je ipak rekla da ga ostavlja, da je abortirala i, za kraj, još ga i zaključala i pobegla iz tog stana. Da je mogla, vratila bi se da ga zazida, da više nikada ne izađe iz te prostorije i nikoga ne povredi. Vraćala se često u taj trenutak. Volela bi da ga ponovo preživi, nada se da je čuo kako mu se smejala ispred vrata kada ga je zaključala. Da može, pretvorila bi njegovo lupanje, urlanje i psovanje u melodiju i ostavila bi da joj telefon tako zvoni. Potpuno se prepustila tom novom osećaju, nije mogla ni da odglumi da joj je žao. Kada bi prestao da joj šalje poruke na koje uglavnom nije odgovarala, odgovorila bi mu samo da se ponovo oseti pozvanim da joj se javi.

Udahnula je duboko, uspravila se i otišla do svog kutka pored prozora koji je gledao na park. Kao samouvereni bokser koji se sprema da uđe u ring i da dobije borbu, napisala mu je: „Nisam ostala, Igore, jer me je rodila žena koja je muškarca ubila sekirom na spavanju.”

Nije ostala ne zato što se plašila Igora, već zato što se plašila sebe. Nakon toga joj je poslao da je bolesna nesrećnica i da će umreti sama, jadna i bedna. Ena je izvukla cigaretu iz svoje torbe, otvorila širom prozor i napisala mu: „Ne može jadnije od života jedne pandurčine.” I zaista, time što je odlučio da postane policajac, izabrao je za sebe život koji je zauvek jedan veliki, neuredni, smrdljivi svinjac u kome stojiš u svom tom blatu i fekalijama i ne možeš da uradiš ništa.

Uhvatila se za svoj desni zglob koji joj je zamalo polomio, još nije mogla da pomera ruku bez bola. Nije umela da ga kazni drugačije. Imala je planove za sebe, sada kada više nije ni na koji način povezana sa čovekom koji bira da bude u svinjcu. Završiće fakultet, apliciraće za master u inostranstvu, volontiraće negde, otići će iz zemlje. Možda konačno i nađe način da ode u Afriku. Cimerka joj je na stolu ostavila broj prihvatilišta za napuštene životinje gde su tražili volontere. Čula je da kontakt sa životinjama pomaže posle raskida. Pozvala je broj i najavila da će doći za vikend. Radnica joj je rekla da su psi istraumirani, da znaju da ujedu ponekad iz straha. Neki od njih su došli iz šinteraja, drugi su nađeni na ulici. Ima i onih koje su vlasnici samo ostavili i pobegli. U prihvatilištu su i psi koji su fizički kažnjavani i trenirani za borbe. Ali, kako joj je rekla radnica, rad sa njima daje rezultate. Samo je potrebno strpljenje i već posle nekoliko nedelja besni i istraumirani psi, postaju smireni, disciplinovani i srećni.

„Nijedan živi stvor ne ostaje imun na ljubav. Samo vera i strpljenje”, rekla joj je kroz osmeh.

„Nijedan živi stvor, osim ako nije pandur”, nasmejala se Ena.

„Dobro, da. Govorim o živim bićima za koje ima nade.”

Radiće dakle sa ranjenim životinjama koje su postale agresivne jer su bile izložene nasilju. Ena sve to razume. Zna dobro kako je to kada si sateran u ćošak, željan ljubavi i pažnje, a da bi preživeo primoran si da pokažeš zube, jer taj koji je prekoputa tebe ne odustaje dok te ne slomi. Jasno joj je koliko moraš da budeš tvrdoglav i istrajan i da se posle svega i dalje nadaš da će usledeti nagrada, a pre toga je došlo toliko udaraca i odbacivanja. Razumela je svoj zadatak. Izaći će iz tog ćoška, neće morati da reže, pokazaće im šta sve strpljenje može. Vratiće im veru da može drugačije.

Vratila se do vrata svoje sobe i otključala je.

Ova priča se nadovezuje ili je povezana sa prethodnim pričama. Možete ih naći ovde: https://danaevans10.substack.com/t/u-amanet-ti-ostavljam-slobodu

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima. Pišite mi ako želite, vaši komentari su mi i više nego potrebni!

Subscribe now

Mrzela je što se tek tada setila da bude iskrena i da kaže da se smučila sama sebi, da ne može više. Nije bilo potrebe ni da joj se pred očima odmota taj potencijalni život gde je udata za pandura koji joj je izvrnuo zglob pre nekoliko meseci, a ona ostala. Nije bilo potrebe da joj se dalje razvija film gde je sa tim pandurom u braku, gde možda ima dečaka, gde se dečak ugleda na njega. Ili gde možda ima devojčicu, a devojčica se ugleda na nju. Nije bilo potrebe jer je, iste sekunde kada joj je i doktorka potvrdila da je trudna, rekla sebi, poput nekog ranjenika koji posle meseci lutanja po šumi konačno vidi selo u kome se ne čuju pucnji, da možda i dalje ima šanse da uradi pravu stvar. Baba joj je govorila da se ne može kroz život tupim makazama, mora čovek da zna kad da stane, da se naoštri, i ako nema čime, neka cepa šta mu smeta rukama.

Dok se vozila do Igora, nestrpljivo je čekala taj trenutak – da zgrabi svoj život i razbije ga. Osećala je njegovu nervozu, po prvi put joj se radovala. Znala je u kom delu stana treba da stane kako bi se osetila bezbednom; u glavi je napravila svoj mali, ratni plan. Dakle, mora da stoji kod vrata njegove sobe, tako je udaljena od ormana u kome drži pendrek. Vrata njegove sobe vode kroz hodnik odmah do izlaznih vrata, tu može da pobegne. Mora da uđe u stan posle njega, da ga sačeka da ode u kupatilo ili u kuhinju i da ostavi izlazna vrata otključana. Bila je spremna. Ništa više ne može da je zadrži. Ima razrađen plan: reći će mu da je gotovo, da je htela da to uradi uživo jer ne mogu da raskinu vezu od pet godina preko poruke, i izleteće napolje. Možda će osetiti potrebu da ga zagrli.

Kada ga je videla na stanici, osetila je toplinu. Ovaj čovek koji sada svakog dana na sebe stavlja uniformu, uzima pendrek i lisice i odlazi i čeka priliku da bi nekoga polomio od batina, nekada je bio njena osoba. Ovaj čovek koji joj je polomio telefon pendrekom, pre toga je bio Igor, drug iz srednje, drug iz klupe. Drug koji joj je pomagao sa matematikom. Neshvaćeni dečak koji je došao iz drugog grada. Prišla je i poljubila ga je, snažno ju je zagrlio.

„Je l’ mi nastavljamo dalje?” pitao je.

„Nastavljamo”, rekla je Ena.

Nastavljamo do stana, pomislila je. Ne može to da uradi na ulici. Pružio joj je ruku, nasmejala se, ali su joj ruke ostale u džepovima, gurnula ih je dublje. Zapitkivao je o fakultetu, o drugaricama, čuo je šta se dešava u Palestini, strašno. Ena je išla pored njega i odgovarala sa „da” i „ne”.

Kada su ušli u stan, uradila je kako je planirala, krišom je ostavila ulazna vrata otključana. Ušli su u njegovu sobu, počeo je da je ljubi, pokušao je da joj skine džemper. Odgurnula ga je, verovala je da ga se ne plaši.

„Šta se dešava s tobom? Nismo se videli mesec dana, ne javljaš mi se.”

„Igore, moramo da raskinemo”, stegla je pesnice.

Nasmejao se naglas i seo na krevet. „Ti mene ostavljaš? Što, jesi našla novog sponzora?”

Ena nije promenila izraz lica, bio je bezizražajan, nije ga čak ni pogledala. Vrtela je svoj prsten na ruci koji joj je poklonio prošle godine nakon što joj je polomio telefon. „Dobro, Ena, sad ozbiljno, je l’ ovo zato što te nisam još zaprosio? Dogovorili smo se da ćemo to posle tvog faksa, ja sam malo odužio sve, jebi ga.”

„Ne, Igore, ne. Sve bih na ovom svetu da probam, osim da sa tobom imam porodicu.”

Ustao je i stao ispred nje, bio je ogroman. Rekao joj je da će saznati na lakši ili na teži način ko je taj lik. Pendrek mu je uvek bio pored radnog stola, sada je na metar od njega i na metar od Ene.

Odškrinula je vrata i našla se u hodniku. U ruci joj je bio prsten koji je, sada primećuje, toliko jako stegla da je potpuno deformisan. Oseća da su joj obrazi crveni, znala je da treba da ćuti. Ali takođe je znala i verovala da će on misliti da će se ona vratiti i da je ovaj scenario video hiljadu puta – da ona odlazi, pa se onda ipak vraća. Htela je da bude svestan da je ponela oštre makaze, ali i da ima spremne kandže na rukama da čupa i kopa sve što joj smeta. Obukla je svoj kaput, čula ga je kako se smeje i kako je psuje. Došla je do ulaznih vrata, uzela je ključ iz brave i stavila ga sa spoljašnje strane.

Pre nego što ih je zatvorila, uhvatila mu je pogled i rekla: „Baš te zanima ime tog lika?”

Bila je već jednom nogom van stana, morala je da bude brza.

„Zove se tvoj nerođeni sin, Igore. Taj muškarac mi je pojasnio dosta stvari.”

Uhvatila je trenutak šoka i brzo zaključala vrata. Na licu joj se pojavio osmeh. Čula ga je kako baca stvari po stanu.

Počela je da trči niz stepenice, kroz ulicu, koliko je noge nose. Otrčala je do autobuske stanice i sačekala autobus. Bacila je prsten u kantu.

Ova priča se nadovezuje ili je povezana sa prethodnim pričama. Možete ih naći ovde: https://danaevans10.substack.com/t/u-amanet-ti-ostavljam-slobodu

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima. Pišite mi ako želite, vaši komentari su mi i više nego potrebni!

Subscribe now

Te večeri sam, kao i mnoge druge sa svojih petnaest godina, provela pitajući se šta će biti sa mnom, da li ću ikada otići iz svog rodnog grada, a kamoli do nekog grada van države. O Barseloni sam maštala jer mi je u tom periodu omiljena knjiga bila „Senka vetra” Karlosa Ruisa Safona. Nikada neću zaboraviti tu preplavljenost kada sam konačno mogla da kažem koja mi je omiljena knjiga, jer sam pre „Senke vetra” uvek navodila poslednju koju sam pročitala. Zapisala sam tada u svoj dnevnik da se nadam da ću nekada negde otputovati, da ću valjda završiti fakultet jer mi je prva godina srednje katastrofalno išla, da će se nekada zaljubiti u mene osoba koja mi se zapravo sviđa i da ću valjda doživeti da vidim okean.

Kada pomislim na petnaestogodišnju sebe, uvek osetim tugu. Moram da priznam da me je dugo bilo blam zbog toga. Delovalo mi je patetično što sa petnaest godina osećam nezadovoljstvo toliko veliko da bi moglo da uđe u Ginisovu knjigu rekorda. Usamljenost koju osetiš sa petnaest godina, nezadovoljstvo sobom koje tada nosiš, nerazumevanje svih – ne zaboravljaš nikada. Ali život bude veći od toga, samo ako mu daš šansu. Volela bih da sam bila veselija, da sam sebi više verovala i da se nisam toliko brinula. Petnaestogodišnju mene nije zanimala banalna uteha da će sve biti u redu; htela sam da ubrzam vreme i da vidim šta će se desiti sa mnom. Tuga koju sam tada nosila imala je hiljadu tona. Htela sam na sekundu samo da zavirim u budućnost, da vidim hoću li biti bar u Beogradu na fakultetu. Htela sam da budem svuda sem u svojoj koži. Imala sam u sobi zalepljenu ogromnu mapu sveta i maštala da obilazim jednu po jednu zemlju.

Volela bih da joj kažem da će biti svega, da će nositi sve ljude koje je upoznala, da će je prekidi sa drugaricama boleti više nego izdaja i odbijanje svih simpatija zajedno i da bi mogla da preskoči neka udaranja glavom o zid. Nije svaki udarac bio lekcija, negde smo se usput nas dve samo slupale i pokušavale da ulubljenostima, modricama i ugruvanostima damo smisao, ali ćemo se vremenom pomiriti sa tim da smisla nema i da se može dalje bez obzira na to. Volela bih da zna da će imati prijateljice o kojima bi mogla da piše knjige, da će upoznati žene koje će je oblikovati, da se neće uvek osećati odbačeno. Naći će svoje žene. Volela bih da joj kažem da neke stvari, nažalost, neće pustiti na vreme i da će je to skupo koštati, da će naučiti da neke mostove treba spaliti i da nije najzdravije kada ti je bes jedini pokretač. Volela bih da joj pokažem diplome koje sam stekla, možda bi joj bilo malo lakše i možda ne bi namerno ostala vrlo dobra u prvoj godini srednje. Želela bih da zna da će moći da se pogleda u ogledalo šesnaest godina kasnije, na svoj trideset prvi rođendan, i da bude zadovoljna onim što vidi, onim što radi i, najvažnije, da se baš raduje stvarima koje dolaze. Volela bih da zna da će doći period kada će zavoleti svoje rođendane, da deseti maj više neće biti datum rezervisan za plakanje.

Volela bih da joj vidim izraz lica kada joj kažem da će tu istu plavu haljinicu prošetati po raznim gradovima. Da će u iskrzanoj, izbledeloj haljinici sedeti na ivici stene i gledati u okean na Kanarskim ostrvima. Ne manje važno, i nešto što znam da bi je potpuno zabezeknulo, jeste da će, dok sedi na toj steni, vrteti svoju burmu na koju se tada još nije navikla i da će pored nje biti čovek u koga je zaljubljena osam godina.

Setila sam se baš tog rođendana i Safonove „Senke vetra” koju sam počela da čitam na španskom (e, to bih takođe volela da može da zna – ide mi kao što nam je išla prva godina srednje: naporno, mučno i svake sekunde razmišljam da odustanem i prestanem da se blamiram). Volela bih da kažem da je put u Barselonu sa drugaricama (po drugi put!) moj poklon meni za trideset prvi rođendan. Ali lagala bih. Barselona će zauvek biti poklon za tužnu petnaestogodišnjakinju koja sedi u svojoj fotelji, traži od svih da je ostave na miru i pita se da li će ikada da se pomeri sa tog mesta i bude prihvaćena.

Sve su to, naravno, besmislene želje, jer nemamo načina da se vratimo u prošlost. Petnaestogodišnjakinja sa kojom bih htela da pričam verovatno ne bi ni želela da me čuje i najstrašnije bi me napušila. Mada, možda je potrebno da se s vremena na vreme podsetimo svojih plavih haljinica i želja, da znamo da smo neke od njih ipak ostvarili. To je više poruka za nas sada – za nas koje mrvi kapitalizam, koji brinemo o poslu, rezultatima iz laboratorije, cenama stanova i rvemo se sa nekim neostvarenim željama na koje povremeno uspemo da se fokusiramo dok svet gori.

Plava haljinica je spakovana, vreme je da prošeta Barselonom.

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima. Pišite mi ako želite, vaši komentari su mi i više nego potrebni!

Subscribe now

Majčino ime na polici je izgrebano, pa pisano ponovo. Čudi se što ima toliko stvari na polici s njom. Mislila je da je bacila sve te Sanjine haljinice koje joj je šila dok je bila u zatvoru. Na polici su knjige; Ena uzima jednu od njih, čita telefonske razgovore između nje i njene majke. Odmah pored, na polici sa Sanjinim imenom nalazi se i datum kada su se videle posle njenog izlaska iz zatvora. Ena oseća toplotu dok stoji pored Sanjine police. Vidi čak i jednu njihovu sliku koju je Sanja napravila dok su šetale po šumi. Tu je i šolja sa belim radama u kojoj joj uvek spremi kafu kad dođe kod nje.

Na baba Radinoj polici stoje figure iz kinder jaja koje je skupljala kada je bila mala, mnogo pletenih džempera, kapa i rukavica. Obradovala se jer konačno vidi te crvene rukavice za koje je mislila da ih je izgubila, ali ne može da ih uzme. Izmiču joj kad im priđe. Tu se nalazi nekoliko slikovnica i bojanki. Tu su i njeni kolači sa višnjama i bela kafa. Odmah pored je marama sa ružama koju je Ena krišom uzimala kao mala. Tu su nabacane sveske, na jednoj piše „Mudre psovke”, gde su sve psovke koje je Rada upućivala ljudima. Tu je i muzička kutija, kada je navila, čula je babu kako joj peva.

Videla je policu iznad koje piše „fakultet” – tu je najšarenije, ima pozorišnih, bioskopskih karata, slika sa drugaricama, rođendanskih torti, minijaturnih kofera. Ima i nekoliko pivskih i vinskih flaša. Pored vinskih flaša nalazi se gramofon, ploča je već postavljena. Spustila je iglu i čula smeh svojih drugarica. To je polica kojoj ne vidi kraj, ide u visinu, pored su merdevine kojima može da se popne, ali se umorila. Kad god bi došla do one za koju je mislila da je poslednja, pojavio bi se još jedan red.

Kada je došla do police gde piše Igorovo ime, krvarenje joj se pojačalo. Na polici je cveće, prepoznaje ga. To su buketi koje joj je on pravio i poklanjao. Tu je i parfem koji joj je poklonio za drugu ili treću godišnjicu veze. I na toj polici se nalaze knjige, otvara da pročita jednu i vidi da su to razgovori između njih dvoje. Dobro ih se seća. Uzima poslednju knjigu u redu, na njoj piše „Samo glupače“, tu je pobrojano šta Igor misli da glupače rade. Glupače ne umeju da prepoznaju nasilnika. Glupače ne umeju da razmišljaju logički (nekada je to direktno govorio i Eni). Glupače mogu da budu silovane jer ne razmišljaju. Za glupače mora da postoji abortus jer ne umeju da se zaštite. To je upisano poslednje, tačno pre dva meseca kada su se poslednji put videli. Pogledala je dobro policu sa Igorovim imenom. Može da prepozna predmete iz perioda veze. Kako veza odmiče, tako je polica praznija. Na poslednjoj, pod njegovim imenom, nalazi se razbijen telefon. On ga je slomio, i to pendrekom, iz kako je sam rekao, „očaja jer Ena ništa ne shvata”. Tu pored telefona je još jedna knjiga, u kojoj je napisano samo: „Mislim da ćemo morati da završimo.” A na sledećoj strani njena poruka drugarici: „Nemoj nikome govoriti. Treba mi novac.”

Nakon toga je datum kada je zakazala operaciju.

Na podu, van svih polica, bila je sveska bez naslova. Otvorila ju je i videla sopstveni rukopis: „Govorim ti kao dete koje umalo nije preživelo svog nasilnog oca. Najbolje je da nemaš šansu da živiš. Moraš da budeš dete rođeno iz ljubavi, a ja moram da budem osoba koja radi stvari drugačije.“ Popela se na merdevine da stavi svesku, ali su počele da se tresu. Haljina joj više nije bila natopljena krvlju, mrlje su se brisale same od sebe. Preko polica su padale zelenkaste zavese koje su se vijorile.

Otvorila je oči, trepnula nekoliko puta otežano i videla obrise svoje roze haljine koja visi na čiviluku. Bila je čista, tu su bile šare: meda, knjiga, lutka. Treptala je otežano, osećala je blag pritisak u glavi, ali se instiktivno uhvatila za stomak. Iznad nje je bila doktorka, lice joj je bilo prekriveno maskom. Ničeg se ne seća, sem da je dobro spavala. Anesteziolog joj je rekao: „Spavaćeš kao nikad u životu. Vidimo se na Maldivima” i to je poslednje što je čula. Sada čuje doktorkine savete kako da se ponaša u narednim danima, sve je prošlo kako treba. Moraće da odmara, nema fizičke aktivnosti, biće krvarenja, ali može da nastavi da živi kao i do sada.

Čini joj se da na šakama ima prašinu i da je na sekund na haljini videla mrlje od krvi. Stresla se. Mogla je da se zakune da joj je iznad glave bila jedna prazna polica, ali sada nema ničega.

U pozadini kao da čuje glas njene drugarice Anje kako se zahvaljuje doktorki i pita je da li sme da donese Eni slatkiše. Čekala je ispred sve vreme.

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima. Pišite mi ako želite, vaši komentari su mi i više nego potrebni!

Subscribe now

Ova priča se nadovezuje ili je povezana sa prethodnim pričama. Možete ih naći ovde: https://danaevans10.substack.com/t/u-amanet-ti-ostavljam-slobodu

Momenat kada bi se kola parkirala ili se vrata otvorila uz mogućnost da im dolazi otac, televizor bi bio stišan, žene bi se suzdržale da ne viču, klinci bi prestali da bacaju igračke na sve strane, čak bi počeli i da ih skupljaju. Seli bi na krevet i čekali da im se očevi pojave na vratima. Muškarac bi ušao, žene bi ga dočekale na vratima, deca bi stajala sa strane ili bi došla do njega tek kada muškarac sedne u fotelju, uzme daljinski i prebaci na kanal koji on bira, najčešće vesti. Ukoliko bi žene i nešto govorile, muškarci bi ih stišavali kako bi mogli bolje da čuju vesti. Ništa nije bilo bitnije od toga.

Anđelijina kuća je zato bila jedan muzički i šareni vrtlog. Volela je da tamo odlazi kao mala. Njihova kuća je u haosu, ništa nije na svom mestu. „Možda jednom poludim od ovog raštimovanog orkestra!“, rekla bi Anđelija. Igračke su na podu ili na stolu koji ona mora da raskloni kako bi razvukla pitu. Anđelija preskače slikovnice i igračke dok kuva ručak; njeno troje dece – dva dečaka i devojčica – skakuću po sobi, plaču, biju se i viču. Radi kao medicinska sestra, pa zbog toga imaju špriceve kojima se prskaju.

„Ništa pametnije nemate da radite! Crni Slavene, šta će im više knjige, samo prave nered!”, vikala je i šutirala sve što joj se našlo na putu do šporeta.

Ena je tada bila zamalo pa kao četvrto dete. Da je njihovo, Anđelija bi mogla da se pohvali da je najmirnija, jer je stalno pored nje, traži da joj pomogne. Anđelija viče na decu, preti im da se smire, ali ne ocem, nego prutom ili time da neće dobiti slatkiše. Uspeva svakog puta da ih smiri jer svima podeli deo testa koje onda razvlače i koje završi po celoj kući. Maše daljinskim dok sprema ručak jer im brani crtaće; voli da pusti muziku kada sprema ručak. Pamti je sa tufnastom keceljom oko vrata i kosom uvek skupljenom u punđu; ruke su joj obično bile u brašnu, mirisala je na cimet i šećer.
Kada bi videli da je Slaven parkirao ispred kuće, deca bi se sjurila, sa njima bi bila i Ena, njihovu vrisku nadjačala bi samo Anđelija koja je tada namerno pojačavala neku pesmu koja je išla na TV-u. Rekla bi mu: „Nismo u kafani, ali ovu sam ti naručila” i krenula bi tako prljavim rukama od testa ka njemu da se pozdrave. Slaven je s posla svakog dana donosio cveće za Anđeliju, čokolade za decu, a uvek je, naravno, bilo neke sitnice i za Enu. Ostavljao bi svoj sivi mantil i šešir, a aktovka bi završila na podu jer bi je dečaci oteli. Probijao se do kupatila da opere ruke, otrčao bi do sobe da se na brzinu presvuče, a onda je postavljao sto za ručak i upošljavao decu kako bi Anđelija dobila trideset sekundi mira. Bio je vlasnik male knjižare, jedine u selu, i vikendom je radio u prodavnici.

Anđelija je bila jedina žena u komšiluku koja je smela da viče na svog muža. Od svega što je Slaven radio za nju, ljudi bi prema tome merili koliko ju je voleo.

Jednom je Ena njihovoj ćerki ukrala lutku koju joj je doneo. Odnela ju je u svoju sobu i raskomadala, otkidala je deo po deo. Pre toga ju je uništila flomasterima. Gledala je sebe u ogledalu, na čelu su joj graške znoja. Sakrila je delove ispod dušeka u svojoj sobi. Kada ju je Anđelija pitala da li je možda slučajno ponela lutku, Ena je prebledela, počela je da muca. „Ako je kod tebe, vrati je, molim te, Danka ne prestaje da plače.” Morali su da joj kupe novu. Našla je te delove kada je pre neki dan menjala raspored u prostoriji. Sada ima dvadeset dve godine, ispunila joj se želja koju je imala kada je bila mala – da joj majka oživi. Eno je, živa i zdrava, napokon slobodna, bivša robijašica, sedi u kući okrečenoj u fluorescentnožuto. Nije osetila olakšanje, samo sada teže diše od emocija koje je pritiskaju. Drago joj je što ima majku, mrzi što život nije bio drugačiji.

Baba joj je govorila da zna svoje mesto kada ide kod Anđelije i Slavena: „Lepo je što te vole, ali da znaš, tamo dodaju stolicu za tebe, kod kuće ti stolica pripada, je l’ me razumeš?”

Njena porodica je njena baba, ona ju je sačuvala u životu iako je bila stroga i uvek spremna na kritiku. Njena porodica je njen otac koga nikada nije upoznala jer je probao da je ubije kao bebu. Njena porodica je njena majka koja to nije dozvolila i zbog toga je bila u zatvoru. Njena porodica su stričevi koji plaše svoje žene i decu. Ali, sada kada je odrasla, oseća zahvalnost što je ipak mogla da vidi i oseti toplinu, iako nikada nije bila namenjena njoj. I nije, to je tačno. Sada može da prizna da je bila blizu jedne srećne porodice, ali da nije bila njen deo.

Slaven je bio drag čovek. Seća se Ena kako je prelazio rukom preko brade kada sa nečim nije bio saglasan; uvek je nervozno vraćao naočare sa vrha nosa kada bi suzdržavao suze. To je Ena ponovo primetila kada su pre nekoliko godina zajedno sedeli u bolnici i čekali da prođe Anđelijina operacija. Najstariji sin je zvao Enu i rekao da krene sa Slavenom; bili su svi kod rođaka na par dana, ne mogu odmah da stignu.

Seća se kako se Slaven rasplakao od olakšanja. Lekari su rekli da je sve prošlo kako treba: „Biće dobro, otac i ćerka mogu da je vide”.

„Ja nisam ćer…” Slaven joj je stavio prst preko usta.

„Mislila je da nije najstarija ćerka. Ostala deca stižu”, rekao je Slaven i uhvatio je za ruku.

Nije se uvek slagala sa Slavenom i Anđelijom; bila je jedne cele godine ljuta na njih kada je tražila posao u knjižari, a Slaven ju je odbio jer nije imala dovoljno godina da radi. Hteo je da joj, u znak pomirenja ili primirja, pokloni knjigu.

„Imaćeš ceo život pred sobom da radiš. Sada radi ono što najbolje znaš – uči. Uzmi bilo koju knjigu na poklon. To ti je od mene, a za posao ćemo se čuti kad malo porasteš.“

Ena je tada u besu uzela knjigu „Tajni život pčela” autorke Sju Monk Kid. Nije ni pročitala o čemu se radi.

Sada sedi u svojoj sobi u kojoj je odrasla, na polici joj je knjiga. Raskupusana je od čitanja. Na krevetu su delovi lutke koju je pre skoro 16 godina ukrala, raskomadala i sakrila. Probala je da je sastavi, plastika joj škripi pod prstima. Rezovi su duboki, sekla je delove makazama i nožem. Lutki su noge izgrebane, kosa potpuno uništena. Preko lica je išarana flomasterom, ne vidi joj boju očiju. Umotala je ostatke u papir, zatim ih je stavila u dve kese. Skloniće ih negde kad ode iz sela. Šta bi mogla da kaže? Jadna mala Danka, promukla je od plakanja. Htela bi sada samo da je zagrli.

Dok lista knjigu, Ena se priseća svoje porodične istorije: „Baba koja me je ipak održala u životu, a nije morala. Majka koja je zbog mene žrtvovala sve. Anđelija koja me je izložila toplini iako nikome nije bila dužna. I Slaven, muškarac pored koga nisi morao da se stišaš.”

Sve su ovo njene majke.

Pogledala je još jednom delove lutke i nasmejala se. Stavila ih je u kofer. Sutra se vraća u svoju studentsku sobu.

Sve tekstove o Sanji i Eni možete naći ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima. Pišite mi ako želite, vaši komentari su mi i više nego potrebni!

Subscribe now

Anđelija je jedne večeri izašla posebno srećna. Sanja konačno spava na pravom krevetu, a ne na dušeku bačenom na pod!

Okrečila je kuću konačno posle dve godine, možda malo i suviše šareno. Tu je cveće koje Sanja održava. Za ovih šest godina, koliko je na slobodi, okrečila je svaku sobu u drugu boju, a od dvorišta je napravila mini-park. Dok je bila u zatvoru, maštala je o jednom zidu u kući gde će napraviti album o Eni; ostavila je i jednu celu sobu za nju, okrečila ju je u zeleno. Krevet je uvek namešten sa šarenim prekrivačem, unela je i radni sto, i to pored prozora. Ali zid na koji želi da stavi Enine slike i možda Enine i njene, ko zna, stoji prazan.

Ispratila je mušterije. Došla je žena sa devojčicom, treba da joj sašije haljinicu za krštenje. Donele su joj čokoladu i flašu vina. Devojčica je trčala po bašti, a Sanju je stezalo u grudima. Žena se zahvalila, rekla devojčici da zagrli Sanju i da joj mahne. Sličnu haljinicu koju će sašiti za nju, šila je i za Enu dok je bila u zatvoru. Nije dobro prošlo kada joj je pre par godina pokazala stvari koje joj je tamo sašila. Haljinicu je besno bacila. Rekla joj je da sve može da spali, jer ta glupa odeća ne nadoknađuje trenutke koji ne postoje između njih dve. Krštenja, rođendani, šetnje, Enino odrastanje. Jedino što je teši jeste to što je na svoj način želi u životu. Bila je potpuno u svojim mislima kada je čula zvonce na kapiji. Podigla je pogled i videla Enu!

„Ena, jesi li to ti?”, potrčala je ka kapiji da joj otvori. Ena je već bila u dvorištu. Stala je nervozno.

„Dobro došla! Sedi, hoćeš kafu? Hoćeš da budemo napolju ili unutra?”, pljesnula je rukama kao da aplaudira. Pulsirale su joj slepoočnice.

„Ćao, bila sam kod babe, pa sam rešila i do tebe da svratim”, rekla je Ena nervozno. Pogledala je oko sebe. Prvi put je ovde. Kuća je mala, obojena u hladnu žutu boju, a duž cele terase i u celom dvorištu je cveće. „Jesi li imala u glavi onu pesmicu: ’Na kraj sela žuta kuća’ kad si krenula ovo da sređuješ? Šalim se, lepo ti je ovde.”

Sanja se nasmejala, uletela u kuću i spremila kafu brzinom za koju nije znala da je sposobna. Sela je prekoputa Ene, nije mogla da sakrije koliko je srećna jer je došla. Pitala je kako joj je na fakultetu, raduje je da čuje da sve ide po planu. Ima problem sa jednim težim ispitom, ali naći će način da to spremi.

„To je ona neka ekonomija, međunarodna ekonomija, je l’ tako?”, vrtela je končić u rukama.

„Stvarno si zapamtila”, nasmejala se Ena.

Kada ju je pitala kako je, Ena je slegnula ramenima. Vodila je sa sobom debatu da li da odgovori iskreno. Možda, ako odgovori iskreno, više neće da je pita. Možda da joj kaže da je loše, da se prošlog vikenda napila, a da je pre dva dana dečko bio na ivici da je udari i da je zbog toga došla. I dalje je osećala mešavinu besa, žaljenja i gađenja. Osećala je Sanjino uzbuđenje što je svratila, kao pas koji konačno vidi svog gazdu posle dužeg vremena. Ni sama ne zna šta želi da izazove kod svoje majke. Možda, da se konačno naljuti na nju. Da na Enin cinizam i bezobrazluk odgovori tako što će je opsovati ili tako što će joj uzvratiti. Kada će prestati da se ponaša kao otirač? Iznenadila se koliko voli da joj testira strpljenje. Na trenutak je pomislila da može da razume i Igora. On se ponaša prema njoj isto onako kako se Ena ponaša prema rođenoj majci. Za mrvu bliskosti spremna je da dozvoli da se preko nje pređe tenkom. Ko bi rekao da su ipak toliko slične.

„Ne znam šta da ti kažem. Onako sam, eto. Imam tu jednu vezu, stvari su se otrgle kontroli. Nije kao da možeš da mi kažeš nešto pametno”, odgovorila je Ena, cupkajući nogom.

„Da. Ako ti treba samo da pričaš nekome, to mogu”, odgovorila je Sanja, na momenat se i zakašljala.

„Kad te je prvi put udario?” pitala je Ena i pogledala u pod. Glas joj se stišao.

Sanja je prestala da vrti končić u rukama. Podigla je glavu, znala je tačan trenutak kada ju je pokojni Dragan udario. Tog dana ju je kolega dovezao kući, bila je vrućina, ponudio joj je da je poveze. Zna i šta je nosila, imala je lepršavu belu haljinu sa ogromnim cvetovima, misli da su bile ruže. Imala je nalakirane nokte, našminkala se. Dan pre toga je saznala da je trudna, Draganu još nije rekla.

„Je l’ me čuješ?”, Ena joj je prišla i pucnula prstima.

„Čujem, pokušavam da se setim. Zašto ti je to sad bitno?”

„Bitno mi je. Imam svoje razloge. Znam zašto je mrtav, hoću da znam kada misliš da je počelo.”

I bilo joj je važno, htela je da zna sve. Kako se osećaš pre udarca, šta izgovoriš, šta uradiš, kako se ponašaš posle. Da li imaš snage da uzvratiš? Je l’ se osećaš paralizovano? Nije joj rekla da joj je važno jer želi da zna da li i nju može da udari Igor. Želela je da ga obraduje i da uradi nešto lepo za njega. Otišla je iz svoje domske sobe kod drugarice i napravila mu tortu. Bila je to prva torta koju je Ena napravila. Dekoracija je izgledala kao da se igralo dete od pet godina. Kada je Igor video tortu, prasnuo je u smeh, odgurnuo tortu, a onda naručio pljeskavicu. Ena se rasplakala, isekla je parče koje je gurnula ka njemu. Palo mu je na farmerice.

Bio je besan, izašao je iz stana. Pre toga ju je uhvatio za ruku i izvrnuo zglob.

Sada je sedela prekoputa Sanje koja se smanjila, delovala je skrušenije nego inače. Bore na licu su joj odjednom izraženije. Kaže joj da razume da joj je teško, ali da joj je bitno da zna.

„Ena, to kreće mnogo pre prvog udarca”, počinje da plače.

„To hoću da znam, kad misliš da je krenulo? Sigurno nije krenulo kada si ga upucala”, ustala je i stala ispred nje.

„Krenulo je još pre nego što si se ti rodila. Krenulo je iz moje kuće, tvoji baba i deda nisu imali dobar brak. Tu je stalno bilo vike, dreke, batina, kontrole. Ako ti baš znači, mislim da je sve počelo kada mi je jednom rekao da više ne nosim teksas suknju, jer brine da će neko da me napadne. I ja sam poverovala u to. I jedva sam čekala da nađem nekog, da se sklonim od svojih.”

Ena je klimnula glavom, poznat osećaj rekla bi. Kad želiš nekog ko će ti pokazati da život može da bude drugačiji.

„I ti si se presvukla?”, nadala se da joj se na licu ne vidi gađenje.

„Ne samo što sam se presvukla, bacila sam suknju”, končić koji je vrtela u rukama je pukao. Sada je samo lomila svoje prste.

Ena je stajala zalepljena za ogradu. I ona ima svoju bačenu suknju. Kada nije otišla na takmičenje za koje se mesecima spremala, nego je otišla do njega jer joj je rekao da će u suprotnom raskinuti. Tada je počelo.

„A kada te je prvi put udario?”

„Kada me je kolega dovezao s posla. Te iste večeri sam mu rekla da sam trudna.”

Ena je stegla pesnice; dakle, znala je, mogla je sve da okonča, ali je ipak rešila da je rodi. Zabacila je glavu, teško je disala. Nemoguće da je bila toliko glupa. Znala je, sve vreme je znala i ipak nije odustala. Nije pobegla.

„Tada je dakle počelo. Jesi li stvarno mislila da će se promeniti zbog deteta? Jesi li svesna koliki teret si od starta na mene stavila?! Znaš li koliko puta ne želim da postojim u toku dana? Muka mi je od same sebe! Mogla si drugačije da biraš, bar mi reci da bi birala drugačije?”

Čula je kako Enin glas puca. Sanja je rizikovala, ustala i nesigurno pružila ruke. Čvrsto ju je zagrlila, kao da pokušava da sastavi sve delove koje je polomila. Ena je ovog puta nije odgurnula; nije znala kako da reaguje, spustila je ruke. Teško joj je da se nosi sa tim da nešto zapravo i od nje zavisi. Dok stoji i oseća Sanjin zagrljaj, vidi jasnije nego ranije – i ona je ta koja mora da bira drugačije.

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Subscribe now

Nastavak priče možete pročitati ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Videla je propuštene pozive od drugarice, Anja joj je pretila da će se ozbiljno naljutiti ako sledećeg puta tek tako nestane, pre toga je Ena napisala da je sve u redu, da će se čuti sutra. Ena se mršti i pokušava da shvati poruku, samo je nestala? Otvorila je grupni čet i videla da su je zvale i da su brinule. Mira je napisala da ne paniče, Ena je najodgovornija osoba koju zna, verovatno je otišla jer je nešto bilo užasno hitno. Nakon pola sata čitanja poruka, konačno je mogla da napravi rekonstrukciju te večeri: popila je, napila se, primetila je da ne može da stoji i da će joj biti potrebna pomoć i brže bolje je pobegla. Osetila je da ponovo može da udahne do kraja, u grudima je nije probadalo. Dakle, izbegla je metak. I dalje je sasvim obična koleginica sa kojom će nastaviti da se druže.

Potapšala je sebe po ramenu. U nekom trenutku u toku večeri jedna od drugarica je pitala šta radi Igor. I Ena nije znala šta da kaže. Svađa se sa mnom? Vređa me? Prošlog puta me je ponizio pred drugarima? Hoće da postane policajac?

„Ena, pita te bre jednostavnu stvar, šta ti radi dečko i ti si unezverena kao da ti je rekla da radiš integrale.“

Integrali bi bili lakši. Rešavanje svih svetskih sukoba bi bili jednostavniji zadatak.

„Ma, ne znam šta radi, nešto smo na ratnoj nozi. Ali kada se vidimo, biće bolje.“

Često nije znala da odgovori na pitanje kako joj je sa Igorom i onda je radila ono što je najbolje znala – izmišljala je. Treba da deluje da joj je lepo. On je ipak jedina osoba od koje ne beži kada se oseti kao ranjena životinja.

„Prošlog vikenda kada smo se videli išli smo u bioskop“, zvuči kao nešto što rade normalni parovi, umesto: „Dovukla sam se iako imam ispite da ga vidim, a on je ceo vikend bio sa društvom duvao i pravio se da ne postojim.“

„Išao je sa mnom na protest protiv Izraela“, zvuči dosta razumnije od: „Ismevao me je, rekao da nemam logičko razmišljanje i rekao da ga ne zanima ništa što govorim.“

Razgovor je brzo prekinula glasna muzika, Ena je slegla ramenima, počela je žurka. Sada leži na podu kupatila i pretvara se u mrlju. Ako već nije mogla da zaustavi misao da je možda u vezi gde se stalno oseća kao ranjena životinja koja moli za pomoć i pažnju, ako već zna da je to zbog toga što ne može da se povuče jer je on neko ko previše o njoj zna, ako već te misli ne žele da stanu, neka se uguše.

Ustala je konačno sa poda i saplela se o kesu. Bila je to obična crna kesa za smeće, nije bila teška. Tu su sveske i olovke koje joj je poklonio, jedna knjiga poezije, dve narukvice, haljina koju je mrzela i poruka koju joj je ostavio pred prvi ispit. Pisalo je da ona može sve, da ne zaboravi ko je. Sa druge strane je nacrtao znak Supermena.

Ispravila je ceduljicu koju je prethodno zgužvala, naglas je pročitala: „Nemoj da zaboraviš ko si.“ Na licu joj se pojavilo nešto što je izgledalo kao blagi, poraženi osmeh.

Na telefonu je čekala poruka: „Došao bih sledećeg vikenda. Kad ćemo se čuti?“

Sklonila je kesu sa strane.

Nataša Elenkov

Nastavak priče možete pročitati ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Subscribe now

April 2005.

Imao je devet godina kada je na livadi našao štene. Vraćao se sa fudbala, bio je sam, držao je loptu u jednoj ruci i zastao je jer je čuo prigušeno cviljenje. Smrkavalo se i nije mogao jasno da vidi šta se to čuje. Prilazio je polako, pratio je zvuk i video malo, šćućureno stvorenje. Bilo je bespomoćno, bačeno u travu, bauljalo je i plakalo. Štene se treslo od hladnoće, Igoru se činilo da će crći svake sekunde. Znao je da je relativno blizu livade prometan put. Otvorio je ranac i izvukao svoju crvenu duksericu, uhvatio je psa i umotao ga. Nije se opiralo, nije bežalo, poljubio ga je u glavicu. Na putu do kuće razmišljao je kako da ubedi oca i majku da pas ostane sa njima. Znao je da će otac biti protiv, da će se naljutiti i početi da viče. Hiljadu puta mu je rečeno da ne može, a on je kako kaže njegov tata tvroglavo magare, a za tvrdoglavo magare treba samo deblji prut. Svakim korakom koji je pravio, srce mu se sve više spuštalo u pete.

Ostao je nekoliko minuta ispred vrata, nije bilo buke. Virio je kroz prozor, majka je postavljala večeru, otac je sedeo u fotelji i gledao vesti. Držao je daljinski i nije preletao preko kanala. Igor je sačekao da vidi kako će zapaliti drugu cigaru. Ako samo otvori tabakeru jednom i uzme cigaretu znači da je raspoložen. Kada krene da otvara i zatvara tabakeru i da je vrti po rukama, tada mora da se pazi. Zazvonio je kao da je gost i čekao da otac ustane, u rukama je držao duksericu i psa. Kada mu je otac otvorio vrata, stajao je ukopano, a onda instiktivno kleknuo i preklinjao:„Molim te da ga zadržimo, molim te, sve ću da uradim šta tražiš, molim te da ostane!” Otac ga je gledao namršteno, pomalo i zgađeno. Navikao je Igor na takav pogled. Podigao ga je i rekao mu da se ponaša kao muško i da će napraviti dogovor. Pas će imati kućicu u dvorištu, neće smeti da bude u kući i o svemu će brinuti Igor. Ako tako ne bude, ne piše mu se dobro.

Majka je stajala iza njega i potvrdila ono što je naredio, čak je naglasila, da je štene teško za čuvanje, da cvile kao deca u toku noći, da treba da brine o njemu kao o novorođenčetu, a njoj je bio dosta on jedan koji joj je zagorčao život. Rekla je to uz osmeh, ali Igor je znao da se nije šalila. Slušaće ceo svoj život kako je namučio u trudnoći, onda je namučio na porođaju, onda je namučio kada je godinu dana vrištao i nije hteo da prestane da plače čak ni kada ga je ostavljala samog da se uspava. Slušaće kako ništa u životu nije postigla, da se žrtvovala da on bude neko i nešto. Na sve je samo klimnuo glavom, nije mogao čak ni da izgovori da će biti onako kako kažu. Majka je iznela veću kutiju, jednu činiju sa mlekom i jednu činiju sa vodom. Igor je spustio psa, pomazio ga i nazvao ga Raša.

Kada se ujutru probudio, otrčao je odmah do kutije, čuo je Rašu kako cvili. Bio je umazan govnima, smrdeo je i upišao mu je duks. Otac mu je rekao da mora da ga vaspita, neka smisli sam kako će. Igor ga je izvukao, odneo ga je na česmu da ga opere, bacio je kutiju i našao novu i manju, onu za cipele. Raša nije prestajao da cvili, da je čovek moglo bi da se kaže da vrišti. Igor ga je osušio i počeo da ga mazi, ali Raša nije prestajao. Grlio ga je, ljubio, mazio, vraćao ga je u kutiju i podizao ponovo. Bio je štene. Igor se uspaničio i otrčao u kuhinju, ali je i odatle čuo Rašu kako cvili. Izleteo je ponovo napolje. Uhvatio ga je u šaku i počeo drugom da ga udara, prvo po dupetu, onda po glavi. Prvi put ga je udario polako, onda mu se ruka opustila, kao što se opuštala njegovom ocu kad je disciplinovao njega. Srce mu je lupalo, ruke su mu na čudan način drhtale od uzbuđenja, zenice su mu se proširile. Neće se ovako osetiti ni kada se prvi put poljubi sa devojkom.

Plašio se samo da ga ne ubije. Nikada u životu neće da zaboravi to olakšanje. Raša se opirao i cvileo, grickao ga je svojim zubićima. Izgledao je kao da ga moli da prestane, bio je potpuno zavistan od njega, beskrajno bespomoćan. Igor ga je udarao i vikao mu kroz zube da ućuti, da se smiri. Mala braon lopta koja nema kako da se odbrani. Igor je konačno osetio tu moć u rukama, onakvu kakvu osetiš kada jedno živo biće zavisi samo od tebe i kada mu nema spasa. Nije do tog momenta nikada imao priliku da oseti tu vrstu droge. Od drugova sa fudbala se sklanjao jer je bio najslabiji. Sa devojčicama se nije družio jer nije hteo da ga nazovu pederom.

Nije smeo da se tuče jer je znao da će biti pregažen. Kod kuće nije mogao da uzvrati, jer su svi jači. Ovde i sada može. Ovde i sada ima kontrolu. Ovde i sada ima neprijatelja koji mu ne može ništa. Hodaće kroz život i tražiće ponovo taj osećaj, da ga se neko baš na taj način plaši, da se smanji kad ga ugleda, ali da i dalje ne prestaje da se ponaša onako kako od njega zahteva.

Raša je cvileo zarobljen u kutiji. Počeo je da se trese i od Igorove senke.

Meni treba nešto jače

April 2014.

Igor je bio na drugoj godini elektrotehnike. Činilo se kao da je zadovoljan svojim životom, delovalo je kao da mu ide. Na fakultetu je solidan, imao je i devojku koju je mislio da voli. Kada je sa Enom, osećao je ponovo da mu srce lupa, da mu trnu ruke od uzbuđenja, da mu se šire zenice jer uspeva da osobu koja se opire stavi pod svoje. Uz mnogo više borbe nego ranije sa Rašom, ali da nema borbe, ne bi mu bilo zanimljivo kada je slomi. Mnogi će pomisliti da je Ena u toj vezi kolovođa jer se s njim raspravlja, čupa kosu s glave od besa, od nemoći. Objašnjava mu stvari toliko žustro, a onda ode da povraća od stresa.

Ona je ta koja drugima izgleda kao ludača. On je taj koji je stabilan i koji vuče konce.

Nikada nije sebi dozvolio da je udari, on nije taj lik. Nije još osetio potrebu da pređe tu granicu. Ali, u jednom momentu mu je bilo potrebno nešto više - jača struktura, disciplina, jasna hijerarhija. Birao je da bude jednoga dana inženjer jer će tu sigurno biti para, a kada imaš pare, imaš ceo svet na dlanu. Sve manje je verovao u to. Bilo mu je potrebno da se sakrije. Za druge, ispisao se sa fakulteta i upisao kurs za policajce jer je želeo da služi državi, video je sebe na drugom mestu. Ali, kada bi stao ispred ogledala i kada bi dopustio sebi da bude iskren, rekao bi da je on jedan bednik.

Voleo je svoju opremu, jer je iza nje mogao da se sakrije. Bežao je u nju poput pokislog pacova. Voleo je da oseti kako nekom mučeniku ili mučenici pucaju kosti pod pendrekom. Osećaj straha koji izaziva kada se pojavi nije mogao da se meri ni sa čim na svetu.

Udarao je silovito i bez kajanja goloruke ljude. Jedva je čekao da mu neko pokaže prkos, takve je voleo najviše. Kada bi neko pogledao snimak kako vadi pendrek, ne bi mogli da mu vide izraz lica ispod maske, ali onda bi znali da ne udara samo zato jer može, udara jer je sve lično. Udarao je jer je znao da tim batinama koje sada on daje drugima, vraća sebi nešto što mu je oduzeto.

Vraćao je tako mami koja ga nije želela i koja bi uvek birala oca umesto njega.
Vraćao je ocu od kog se jednom upiškio u gaće samo jer ga je pogledao popreko. Vraćao je drugovima sa fudbala koji nisu voleli što im je saigrač.
Vraćao je svakoj devojci koja ga je prozrela i koja ga je odbila.
Vraćao je Eni koja mu se sve više opirala i koju je bilo sve teže urazumiti.
Vraćao je i tom štenetu koje ga nije htelo i koje je pobeglo od njega.

Udarao je da bi popunio prazninu, jer je njegov unutrašnji svet jedna velika izgorela kuća koja se svakim danom sve više raspada. Običan podrum, lepljiv od prašine, buđi. Podrum koji se oseća na životinjski urin, pretrpan insektima.

Oblačio je tu opremu koju ima da bi se sakrio, jer je bez nje jedno veliko ništa. I to je dobro znao, jer kada je navlačio na sebe, tek tada bi se osetio živim.

Nataša Elenkov

Nastavak priče možete pročitati ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Subscribe now

Prošao je rukom kroz kosu, još jednom pročitao poruku: „Imam previše rokova i malo para, tako da ipak ne mogu da stignem. Dođi ti do mene, ja te čekam ovde.” Dodao je tužan smajli i srce, poslao je i isključio telefon. Zna da sledi drama, da slede pitanja, objašnjavanja. Verovatno će se zacrveneti, oči će joj se napuniti suzama, da je tu verovatno bi vikala i po hiljaditi put zapretila da joj je dosta svega. Ili će mu samo reći da joj nedostaje, na neki način nedostajala je i ona njemu. Spakovaće se, otkazaće učešće na tom njenom šta god da je i lepo će doći do njega. Kada je prošlog puta izletela iz stana u toku svađe (ta svađa je normalno počela jer ona ne ume da prihvati zajebavanje), čak su mu i drugari rekli da je bar pozove. Ali, Igor je znao Enu kao svoj dlan. Znao je koliko može da pritiska pre nego što napravi ranu, znao je svaki ožiljak koji je napravio, znao je koliko može da stegne omču, a da Ena i dalje diše i bude tu. Imao je ugrađen kompas koji nikada nije omašio, gde sme da ide, koliko jako sme da nagazi, kada sme da šutne. Voleo je to što je svadljiva i što voli da svima uzvrati istom merom. Voleo je zapravo što je toliko zaljubljena u njega, da s njim ostaje i ako on prvi udari nisko.

Nije se čak ni obradovao kada se te večeri vratila, da bude sasvim iskren, malo se i iznervirao jer ga je probudila. Kada ju je video, bilo mu je drago što nije popustio i pošao za njom, bilo bi to gubljenje vremena. Sklonio se sa strane i po automatizmu se nasmejao i zagrlio je. To je bilo sasvim dovoljno da zna da će sve biti u redu. Sutradan se zaista potrudio, izašli su na večeru, kupio joj je knjigu, napisao lepu posvetu, nije bio naduvan. Ne može ni da prepriča koliko je bila srećna. Nosila je zelenu haljinu koju joj je kupio, izgleda da je zaboravila da joj je rekao da je ostavi za bolje dane, kada malo smrša. Ali, nije se bunio, lepo joj je stajala dok je sedela, delovala je mršavo. Tačnije, delovala je zgodno. Imala je planove za sebe, bilo mu je drago što uvek uključuje i njega. Koliko su samo besmisleni ti planovi, pustio je da priča, nije joj postavljao logična pitanja. Čak je i saslušao, ostao je fokusiran do kraja, nije menjao temu ili prevrtao očima kada mu je pominjala protest ispred Vlade protiv femicida. Neka mašta da bilo šta od toga nešto znači. Ona hoće da putuje, da piše, da radi za neku humanitarnu organizaciju. Ništa nije toliko kompleksno koliko ona misli da jeste, sve je ili crno ili belo, ili jedan ili nula. Teško da bi mogao da opiše i to koliko je sebi aplaudirao, što je ipak uradio nešto lepo za nju.

Svi zaborave na pakao u kome su, kada im daš samo privid raja. To je bila Igorova tajna.

Video je koliko je željna topline i ljubavi. Osećao je svaku nesigurnost, bojala se da će je ostaviti. Trudio se da joj stavi do znanja da neće, ali to je radio na svoj način. Povremeno bi pominjao druge devojke da se ne bi previše opustila. Ta napetost i održava vezu, zar ne? Uhvatio ga je napad smeha jer se setio kako se Ena umalo nije rasplakala jer se okrenuo na ulici za nekom devojkom. Zasuzile su joj oči, pustila mu je ruku i ubrzala hod. Da li je otišla od njega? Nije, naravno. Mislila je da je, uprkos svemu, dobar čovek.

Rekao joj je tada koliko bi bilo lepo da je jedna od onih devojaka koje od ovakve situacije umeju da naprave sprdnju i da prihvate šalu na svoj račun, a ne da od svega prave scenu. On je muško, to joj je valjda do sada jasno. Svaki lik na ovoj kugli zemaljskoj se okreće za dobrim dupetom, nebitno da li ima 7 ili 77 godina. Evo, njegov ćale je pre neki dan odmerio devojku koja je prelazila pešački. To je jednostavno tako. Reč je o urođenom instiktu, nešto slično kao treptanje. Lupeta da je sve stvar poštovanja i vaspitanja. Ne može da se iskontroliše, kao što drugi likovi gledaju nju, on gleda druge žene. Na to imaju pravo, to je zakon prirode. Nije seljačina da dobacuje, ali da mu zvoca jer ima oči i reaguje na lepo i zgodno, za to neka se nosi i Ena i feminizam. Tada je počeo da viče: „Šta je bre s tobom više, koji kurac? Da si ti malo sigurnija u sebe, nikad ne bi imala problema s ovim. Što ne možeš da budeš drugačija?” Ena je počela panično da plače. Dobro poznati scenario, eto šta se desi kada joj se suprotstavi. Odmah pobegne u ulogu žrtve, ali više ga ne zanima kada plače. Ona kreće u kuknjavu, on onda mora da popusti. Svaki dan s njom je kao da hoda po jajima, sve može da je povredi. I sada, dok sedi u svojoj sobi i vraća se u taj trenutak, pita se koliko bi sve bilo lepše da je ona drugačija. Da nije toliko tvrdoglava i da ne glumata tu da je neka jaka žena, da samo jednostavno popusti.

Otišao je po drugi džoint, otvorio je i pivo.

Mogao je slobodno sada da pusti tu misao. Sada kada je omamljen, potpuno slobodan, ne mora da je izgovori naglas, ali dovoljno je to što će je prihvatiti kao istinu i pustiti da izbije na površinu. Bio je sa njom jer je voleo to što uspeva svaki put da je slomi, a što ga se ona i pored toga ne odriče. Niko lud se ne bi taj osećaj odbacio. To mu zapravo popunjava prazninu. Rekla mu je jednom prilikom da je ne uzima zdravo za gotovo, da zna kako se izlazi iz ovoga, da je to kao šah i da će povući drugačije poteze. Neće znati šta da odigra i biće mu žao. Možda se u poslednjh nekoliko meseci Ena žešće opire, ali se on ne oseća ugroženo. I dalje zna tačno kada treba da popusti sa pritiskom. Ubedio je da će joj sa bilo kim drugim čekati gori tretman. Pustila ga je toliko blizu sebe da se oseća kao da je isprogramirao do kraja. Ako i pomišlja da ode, neka se seti, ko bi bio sa ludačom koja je feministkinja, a majka joj je robijala jer joj je ubila oca?

Uključio je telefon, znao je već odgovor. Ljuta je, ali dolazi. Video je poruku: „Okej, ide sa mnom kolega sa faksa. Čujemo se kad možeš.”

Za sekund se iznenadio, koji kolega? Možda ga duvanje sada bespotrebno baca u paranoju. Nije se svađala, nije napisala esej. Nije čak ni rekla da je povredio, ali da dolazi da to reše. Izostavila je objašnjavanje koje toliko voli da pruža, posebno kad ga on ne traži i kada ga ne zanima. Sačekao je još nekoliko minuta, možda ipak stigne plačljiva glasovna.

Ugasio je telefon.

Ne može ona da igra tu igru s njim. Neće da se upeca. Srećno kolegi.

Nataša Elenkov

Nastavak priče možete pročitati ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Subscribe now

Završila je sa smenom u knjižari, izašla je i prošetala do autobuske stanice. Na poslu im je zabranjeno da sede čak i kada nema mušterija, noge joj klecaju, jedva čeka da sedne. Naivno je ponela knjigu da pokuša da uči za kolokvijum u autobusu, putuje u drugi grad, mislila je da ta tri i po sata iskoristi kvalitetno. Slova su joj bežala, padala joj je glava, knjiga joj je skliznula iz ruku i ostala na podu autobusa sve do poslednje stanice. Pokušava da zaradi bar za ovu ekskurziju koju ima jednom u dva vikenda, ne bi da troši pare od stipendije koja joj jedva pokriva osnovno. Ovaj put je luksuz, to je videla kao nagradu nakon napornog učenja, napornih predavanja, napornih sati u knjižari i napornog nedostajanja jer je imala vezu na daljinu. Pitala se u polu snu, da li će doći lakši dani? Može li nešto da bude jednostavno? Na primer, da bar ima dečka u istom gradu. Ili da taj dečko češće dolazi i posećuje je? Život ipak kaže da ne može. Za sve mora da iskrvari, da se da do poslednjih atoma snage kako bi stvari bile malo bolje. Ništa ne može tek tako da zasluži ili da bude lako. Kada su je koleginice pitale danas, zašto njen dečko ne dolazi češće do nje, morala je da se nasmeje i kaže da im je tako lakše, jer je ona organizovanija sa fakultetom. Ali je znala, ako ona ne bude odlazila, neće se videti mesecima. Neko bi rekao da dobija mrvice sa pune trpeze, ali Ena i za te mrvice mora da se izbori. Nikada joj nije bilo dosta njegove pažnje i njegovog prisustva. Ne može ona da objasni koleginicama i ne želi, da je on prva muška osoba koju je pustila da vidi sa kakvim tmurnim i sivim prtljagom dolazi. Možda da nije odrasla bez roditelja, da joj majka nije ubila oca nasilnika, da je nije čuvala baba Stanka i komšije Anđelija i Slaven, možda joj ništa od ovoga ne bi padalo teško. Za sebe bi mislila da je privilegovana kakvi su joj problemi. Oči su joj se napunile suzama. Kakva sam samo jadnica, šta ja mislim za sebe, da sam posebna? Čuj šta se pitam, što sve ovo mora meni da se desi? Ko sam to ja da se meni ne bi desilo? Zapravo je znala odakle sve ove misli, trebao je da on dolazi češće, ali je on takođe jedina osoba koju je pustila bliže sebi, koju ima pored sebe već tri godine i ne želi to da izgubi. Lako je da se navučeš na osećaj topline koju pruža bliskost, čak i kada je ne dobijaš često.

Videla je da joj Igor prilazi, donosi joj večeru i kafu. Obradovala mu se, ali je uspela samo da se nasmeje i da klimne glavom. Donosi joj baš ono što joj je potrebno. Nešto da pojede, nešto da popije i prijateljsko lice nakon smene i puta koji kao da je trajao hiljadu sati. Prišao je i zagrlio, Ena nije htela dugo da ga pusti.

Na Enino iznenađenje neće biti sami, došli su njegovi drugovi. Nije je obavestio na vreme, da dolazi zapravo na bleju sa svima. To se dešavalo sve češće, sve manje vremena za viđanje i sve manje vremena samo za njih dvoje.

„Dobro, Igore, samo te molim, nemoj bar ti da učestvuješ u glupim i mizoginim forama. Preskoči sve to bar dok sam ja tu,” rekla je uz uzdah.

„Moraš da poradiš na toj osetljivosti. To je samo zajebancija. Feministi sve useravaju. Sve smeta, sve je mizoginija, sve je mržnja.“

„To meni smeta, ali neka se zajebavaju svi oni minus ti.“

„Dobro, ćutaću sve vreme, je l’ ti to okej?” raširio je ruke u znak predaje.

„Znaš dobro da to nisam rekla”, odbrusila mu je i pustila korak.

Igor je bio Enina suprotnost. Dok je Enu sve pogađalo, Igor je bio hladan, sposoban da sve okrene na šalu. Bar je Igor tako video, kao previše osetljivu, previše svadljivu, previše nervoznu. Jednom rečju: previše. Za sebe je mislio da razmišlja logički, racionalno i da je visoko inteligentan. Sve je svodio na binarno razmišljanje. Enin svet sa političkim, feminističkim teorijama, sa ljudskim pravima, bio mu je apstratan. Da je prema njoj bio sasvim iskren, rekao bi joj da mu je smešan i haotičan. Trzavice su počele da se javljaju kada je Ena počela da sve više čita o pravima žena. Bila mu je nepodnošljiva, ali je ipak bio sa njom, voleo je na neki svoj način. Ali, takođe bi najviše od svega želeo da isključi taj besni deo nje, da instalira softver koji će filtrirati sve gluposti koje ona izgovori. To im se prelivalo na odnos. Nije više mogao da sluša o ženama i diskriminaciji i mizoginiji. Ena je bila u stanju da sve prikaže gorim nego što jeste, a ipak se videlo da ne razume stvari do kraja. Nikada nije prešao tu crvenu liniju, jer zna da bi bilo bolno, da je podseti da je njena majka ubila njenog oca. I onda se našla da priča o pravima žena? Nije siguran kada je upala u tu sektu. Bio je spreman da joj dokaže da greši, da je ona sve utripovala i da treba da bude zadovoljna onim što ima. Kada je razmišljao o njoj, znao je da dosta dobija od nje. Uvek je tu da mu pruži podršku, uvek je tu da se oseti prihvaćeno, da navija za njega, da dobije sve što od nje traži. Voleo je kako ga ona vidi, od toga je rastao. Počela je sve više da ga upozorava, ali se nije bojao. Znao je da je ona žena koja voli, a takve ne odlaze.

Ušli su u stan, počela je utakmica, njegovi drugovi su bili tu. Pozdravili su je i nastavili da se glupiraju. Ena je posle nekog vremena sela sa njima.
„Ena, kaži mi, šta da radimo sa devojkama koje imaju daddy issues i traže da ih bijemo u seksu?”
„Ne znam Dimitrije, možda samo da kažeš da nisi u tom fazonu”, prevrnula je očima i krenula ka terasi.
„Ali, ja jesam u tom fazonu, samo ne bih da je bijem van seksa”, groktao je od smeha. Ostali su mu se pridružili.

Podigla je obrve, obećala je Igoru da se neće raspravljati. On je obećao da neće započinjati sa ovakvim sranjima. Udaljila se od te ekipe i izašla na terasu. Prozori su bili otvoreni, čula je Igora kako izgovara: „Šta ti nju pitaš, ona ima i mommy i daddy issues? Zato je besni feminista koji ne kapira da žene jebiga nekad izazovu i traže da ih šamaraš” i glasno se nasmejao.

Ena se ne seća svega od te večeri i šta je izgovorila. Misli da nije rekla ništa, da je ućutala, potonula. Zar nije bio takav dogovor? Ona neće upadati u vatru sa njegovim drugarima, jer je svi onda komentarišu kao ludaču. Već je pripremio, sve ovo rade namerno zato što im odgovara. Da je pametnija, da ćuti i smeje se, ostavili bi je nakon pet minuta i to bi bilo to. Ali sada je znala da je napadnuta i da nije bila u stanju da se brani. Uzeo je ranjiv deo nje, bacio ga u blato i šutirao ga. I to pred drugim ljudima. Uzela je flašu od litar koja je bila napunjena vodom i bacila je u njegovom pravcu. Osetila je kako joj je ramena postaju lakša, napetost je otišla sa flašom.

Promašila ga je.

Drugovi su ga gledali uz urlike, a on joj je prišao i rekao kroz osmeh:„Eto, vidiš da postoji i nasilje nad muškarcima.”

Uhvatio je za ruku i odgurao u drugu sobu:„Svi znamo šta joj treba da se malo smiri!” viknuo je. Zatvorio je vrata, rekao joj je da je ona nasilna prema njemu:„Ti nisi samo psihički nasilna prema meni, nego i fizički. Kako je meni sada pred ovim ljudima? Šta da im kažem?”

Ena je počela da plače:„Igore, rekao si pred ljudima da imam probleme zbog moje porodice. Bolje da si me udario nego da to potežeš. Odakle ti ideja da je tako nešto za mene sprdnja?”
Prošao je prstima kroz kosu, stajao je pored vrata:„Ja ti nisam keva niti baba, pa da ti sve praštam. Samo ću da budem bolji čovek i reći ću im da si se zajebavala, ali ti si oštećena. Ti si stvarno oštećena i treba ti pomoć. Ja te danas čekam na stanici posle mesec dana, donosim ti večeru i kafu, ti mene gađaš flašom u glavu. Bar se izvini kao čovek.”
Ena ga je gledala, pomerila ga je sa vrata i rekla mu da se ipak vraća kući. Stavila je ranac na leđa i izašla iz stana. Plakala je i molila se da krene za njom. Došla je sve do autobuske stanice, prošla je ponoć i bila je sama. Nije znala gde da ide, kao ptica koju mame u zamku, pratila je mrvice.

Pozvala ga je i on je otključao vrata, zagrlio je i pustio da uđe.

Nasmejao se, znao je da će da se vrati.

Nataša Elenkov

Nastavak priče možete pročitati ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Razmišljala je o svojoj majci, o tome što je njena majka ubica, što zbog nje nema oca. Volela bi da ima porodicu, makar i lošu, makar i nasilnu. Sve je bolje nego ništa. Sada je siroče koje čuva baba. Volela bi da je njena majka Sanja izdržala i da sada ona može da doživi da je otac udari. Isti oni ljudi koji su medijima govorili da je bio dobar komšija koji se uvek javi, ali da jesu viđali njenu majku u modricama, sada kažu da Sanja odmara u zatvoru, kakav joj je bio život s njim. Ubila ga je da bi Ena živela. Dođe joj da vrisne: „Gde ste onda bili da nas spasite?” Mislia je za svoju majku da je glupa, šta je mislila, kakav joj život ostavlja?

Ali, Ena ne sme da vrisne.

Ceo život joj nana govori da bude tiha, da bude mirna, da se ne mota i ne izaziva muškarce. „Dok kučka ne zavrti repom, ker ne skače”, govorila joj je. Ponovila joj je to hiljadu puta, znala je Ena dobro šta se sve krije iza te rečenice. Znala je da baba time govori da je njena majka sama kriva za sve. Niko je ne bi udario, da se ponašala kako treba, da je slušala muža.
„Ni ja nisam znala da ućutim kako treba i to u dva braka, pa sam dobijala preko nosa.”

Ali, kada je Enin dečko počeo da se trlja o nju, dok ona pokušava da mu se usprotivi i da ga pomeri sa sebe, osetila je borbu između instikta da preživi, da se skloni iz tog stana i sa druge strane, glasa njene nane koji je znao uvek da presudi ženama, posebno ženama kao što je njena majka. Ipak je sama ušla u taj stan, šta je mislila da će da se desi?Ipak je on muško, šta je tačno očekivala? Pomerila se od njega tako što ga je šutnula između nogu, izletela je iz stana, sjurila se niz stepenice i trčala ka šumi. Šetala je u krug kao ranjena životinja, dok nije došla do daha. Osećala je hladnoću i kako joj prsti trnu. Ništa od ovoga se ne bi desilo, da se samo prepustila. Ali, tako će ispasti laka cura, cura koja je poznata po tome da dozvoljava sve. Biće svedena na tu reč koju je njena baba izgovarala sa prezirom i koju je upućivala drugim ženama koje ne hodaju kako treba, ne oblače se kako treba, ne javljaju se kako treba i koje imaju oko sebe mnogo muškaraca. Biće jedna od tih, biće — kurva. Ne može da dopusti da je neko svede na to. Možda mu je bila toliko nebitna, da neće ni pokušati da širi tračeve po školi. Gde joj je bila pamet?

Njene drugarice su malo znale o njoj, osim da su joj roditelji mrtvi i da je čuva baba, kao i da je najbolja učenica u razredu. Kako je njena razredna volela da kaže babi na roditeljskom:„Ona je toliko ispravna, da ne znam da li je Vaše prisustvo potrebno.” Trudila se da ne govori mnogo, slušala ih je i posmatrala, upijala kako se ponašaju, kako se oblače, pokušavala je da ih imitira i da se na taj način uklopi. Ena je pre svega bila kraljica manipulacije. Zato je i pošla sa Igorom u stan. To bi uradila svaka od njih nakon što su mesec dana u vezi sa dečkom. Umela je da predstavi da joj se sviđa sve što je povređuje, samo da neko bude blizu nje. Bilo joj je potrebno da je neko voli bezuslovno, da može da skoči i da se dočeka na oblak. Ena se međutim bojala skakanja, volela je više svoju ulogu, ona je devojčica koja nikada ne pravi ni jedan jedini problem. Prihvatiće i ljubav na kašičicu, samo da ne poklekne. Baba je vodila u grad, videla je koliko je ponosna jer se pročulo da njena unuka ide na takmičenja. Platno koje je puno ordenja, to je Ena njoj. Osoba koju ništa ne dotiče i osoba koja sve zna i ume. Sve je naučila sama. Osoba kojoj druge drugarice traže savet, pričaju o tome kako ih nerivaju svi. Ne mogu da podnesu ni profesore, ni braću i sestre, ni majke i očeve. Jedna će letovati sa roditeljima, kakav pakao. Da, potvrdila je Ena, stvarno pakao. Tada je pomislila ono što je sebi dugo branila — kako je to imati majku, kakav bi joj život bio da je njena majka donosila drugačije izbore? Kako je to imati oca koji nije pokušao da te ubije kao malu? Da li bi se osećala kao laka jer joj se dopalo to što Igor pokušava, ali se uplašila šta će pričati po školi? Najvažnije od svega, pitala se, da li je to imati majku značilo da možeš da skočiš, da se isprljaš, slupaš, a neko će uvek biti tu da pokuša da primi udarac umesto tebe ili da ti kaže da nije strašno i da će proći. Da li je imati oca značilo da se osećaš zaštićeno čak i kada završiš u sobi sa dečkom koji pokušava da ti radi nešto što nisi sigurna da želiš? Gde ljudi kao što je ona idu kada im svet padne na glavu?

Ne idu sigurno prekoputa zatvora kao što je ona otišla.
Nije smela da dođe do kapije i da pređe ulicu, plašila se da bi se možda ipak odlučila da je poseti. Želela je da vidi ženu koju sve ove godine mrzi, ali plašila se da je vidi jer će joj možda oprostiti. Možda joj je nekada i pisala, ali baba joj to nikada nije rekla.
Nije smela da je pita, ispašće nezahvalna. Ipak je odgajala dete i to žensko koje je rodila žena, koja je sekirom ubila njenog sina.
Stajala je prekoputa i nije mogla da se pomeri. Umesto toga, okrenula se i otišla do crkve, htela je da zapali ocu sveću, ali su ruke krenule da joj drhte. Povratila je i vratila se kući. Ona je mešavina nasilnika i ubice. Sama na svetu.
Kako se živi sa ovolikom tugom?

Taj deo neće umeti da imitira pred drugaricama, to je praznina koja je nepremostiva, Ena nema snage da se zaleti i da proba da je preskoči. Ponor je suviše dubok, čuje samo kako teče krv. Neće biti devojka koja ima roditelje i koja se sa njima svađa. Moći će jedino da okrene na sprdnju i da baci neku promišljenu foru o svojoj babi. Tu će uvek postojati linija razdvajanja koju neće umeti da pređe, neće ni moći. Nosi u sebi prazninu i strah da ne razočara ženu od 67 godina time što neće postati i neće se ponašati kao ono što ne sme ni da izgovori.

Bila je u ćošku svoje sobe, nije čula poruku njene drugarice koja joj se zahvaljuje jer joj je ulepšala dan pošto su zajedno samo prošetale. „Brate moj, da mi nije one naše šetnje od juče, mislim da bih samo prsla. Hvala ti i jedva čekam da se sutra vidimo, imam svašta da ti pričam!”

Čula je zvono na vratima i komšinicu Anđeliju kako se glasno smeje.
„Mila, silazi brzo, treba mi pomoć!” uzviknula je i legla na zvono.
„Ena, jesi ogluvela, čuješ li šta ti žena kaže?” čula je svoju babu.

Sišla je sporo i nezainteresovano, otvorila je vrata. Komšinica je grlila i ljubila, stegla je toliko jako da nije mogla da udahne.
„Vidi lepa, ptičica nam je šapnula da ti baš želiš da ideš u Rim, pa smo Slaven i ja smislili da ideš s nama na leto. Srećan ti sutrašnji rođendan!”
Ena je osećala da je više ne probada u grudima, iako je i dalje mogla da čuje žamor koji je odatle dolazio, ali danas se konačno stišao. Možda ipak može da se živi i sa svemirskom tugom koju nosi. Možda u njoj ipak ima prostora za radost.

Nataša Elenkov

Nastavak priče možete pročitati ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Subscribe now

Ovih dana ima nesanicu, nervozna je i uzbuđena jer njena ćerka Ena treba da krene u prvi razred. Mala ima sedam godina i liči na nju. Svi koji su je videli to govore. Imaju istu boju kose i boju očiju, pametna je i tvrdoglava. Tog prvog septembra nosiće ranac koji će biti veći od nje, sa njenim omiljenim likom iz crtanog filma. Za prvi dan obući će roze haljinicu, staviće rajf sa nekim smešnim ušima, ali će je opomenuti da je sada velika, da u školi mora da bude ozbiljna. Imaće crne patike sa šljokicama. Pre nego što izađe, izrecitovaće babi pesmicu koju je naučila. Pametna je, svi to kažu, svi to vide. Ne zna se da li više voli brojeve ili slova. Uvek nešto čita, a kada pročita, onda pokušava i da to nacrta. Dobro je dete, zaslužuje da ljudi budu nežni prema njoj. Primetiće svi da šuška i da joj slovo „r” pravi kolutove napred, možda će je ismevati. Ali, Sanja zna to, naći će bar jednu drugaircu kojoj će biti zabavna.

Biće ohrabrena pre nego što uđe u školu da se nasmeje za prvu fotografiju, iako Ena možda neće biti sigurna jer joj nedostaje par zuba. Kada poraste, voleće tu sliku, možda će je i uramiti i poneti sa sobom kada bude odlazila na studije u drugi grad, daleko od svog sela. Možda će se svideti njenom budućem dečku, pa će je zadirkivati jer je na toj slici sa šiškama i krezava, ili kako ona kaže jer je to pokupila od svoje bake „štrba.” Imaće verovatno dobrog momka, možda neće biti prvi dečko s kojim se poljubi, ali će taj kome će pokazati svoju sliku na kojoj nema sve zube, sigurno biti dobar čovek. Biće to čovek koji će je voleti, koji će joj biti oslonac, pored koga će se osećati bezbedno, pored koga neće morati da se krije i koji će uprkos tome što sve zna o njoj, o njenoj porodici, ostati i prihvatiti je. To je ljubav — sloboda, prihvatanje i vera u drugu osobu. Verovatno će biti neki visok i kosat lik. Ova scena je nasmejala Sanju naglas, tek tada se setila da nije sama u prostoriji. Volela bi da Ena bude studentkinja, da bude prva ženska osoba u svojoj užoj i široj porodici koja će diplomirati, koja će znati više nego svi oni zajedno, koja će razumeti više. I da ne dođe do fakulteta, Sanja bi najviše od svega volela da Ena vidi svet, da putuje u države koje Sanja neće moći ni da izgovori, pa će joj se onda smejati. Sanja će napraviti poseban deo u nekom stančiću gde će lepiti njene slike. Biće to najveći album koji je do sada napravljen. Možda neće završiti fakultet, možda neće putovati, možda će ostati u selu, ali će Sanja sigurno imati jedan zid u sobi gde će lepiti slike sa njom. Počeće tako što će sakupiti sve slike sa njenih rođendana. I tu će napraviti kolaž. Raduje se svemu što dolazi — svakom Eninom koraku napred, svakom smehu, suzi, rastu. Raduje se Eni.

Raduje joj se čak i ako joj Ena jednoga dana kaže da je mrzi i da ne želi da je vidi nikada više. Svako Sanjino maštanje o Eni završilo bi se time da nje nema u njenom životu. I to je ne bi rastužilo, ta maštanja bila su paralelni svet, njeno kratko bekstvo. U svim njenim verzijama, čak i u onim gde je Ena prezire, odbacuje i briše, Sanja je uvek srećna. Svako maštanje završilo joj se osmehom.

U početku nije mogla da spava ni ona, ni ostale zatvorenice s kojima je delila ćeliju. Plakala je do onesvešćivanja i povraćanja, tri puta su je vodili u zatvorsku bolnicu i davali joj lekove za smirenje. Zapretili su joj da sledećeg puta ide pravo u ludnicu. Žene s kojima je bila u ćeliji su je pitale, da li plače jer se kaje što je ubila muža, da li je tolika guska da ga je ubila, a voli ga. Ali, Sanja je plakala jer joj je nedostajala Ena i jer se ipak, pored svega što je preživela, kajala. Kajala se jer nije više puta potražila pomoć, iako su svi znali. Kajala se jer nije samo pobegla sa detetom. Plašila se da je ne nađe. Kajala se jer je to uradila da bi i dalje bila živa i da bi bila majka, ali dete nije pored nje. I, ono što joj je najteže da prizna, kajala se jer ga je pored svega, volela. Nije mogla to da objašnjava drugim ženama, neke su robijale zbog krađe, neke zbog ubistva. Plašila se da će joj ćerka završiti kao ona. Na to nije imala nikakav uticaj.

Svekrva je za tih sedam godina posetila samo dva puta. Da joj kaže da će Ena biti kod nje, da joj kaže da će je čuvati samo zato što joj je ona jedino šta joj je preostalo od sina i da je proklinje. Drugi put je došla da joj kaže da Ena misli da nema majku. Tada joj je dala Eninu sliku. Videla ju je tad prvi put posle 5 godina. Svekrva više nije dolazila.

Kada razmišlja o toj noći, jasno joj je da je to uradila jer je već bila u zarobljeništvu. To je uradila zbog sebe, dugo je to mislila. Neće uplitati dete koje ništa nije krivo u njene motive. Služila je svom pokojnom mužu Draganu. Nije smela da izađe iz kuće bez njega, nije smela da se pojavi pored prozora. Bila je zatvorena, sama, jedino je uspevala da se nekada javi komšijama. Dobijala je batine, preživela više puta zlostavljanje i napastvovanje, tresla se od njega samo kada je pogleda, mogao je svake sekunde da je ubije. I toga se nije plašila. Ali kada je te večeri zgrabio njenu bebu zbog koje se nadala da će postati bolji i bacio je u kovčeg za drva, kada je iz druge sobe čula kako njen plač postaje sve tiši, tada je odlučila da je vreme da pobegne. Sačekala je da zaspi i udarila ga sekirom u glavu. Onda je otrčala do komšinice i ostavila dete.

Vratila se u stan i počistila, zvala je nakon toga policiju i mirno pošla. Izašla je podignute glave, konačno. Nije se krila, gledala je policajce direktno u oči. Izgledala je toliko obično, da su mislili da su pogrešili. Osetila je miris slobode i kada je čula da je osuđena na šesnaest godina zatvora. Advokati su pokušavali da objasne da je ona pre toga bila žrtva nasilja, da je ovo bila samoodbrana, da je i dete imalo modrice. Kada je bio njen red da govori, rekla je da je sve uradila svesno. Ona je u pravom logoru bila već godinama. Kiselina joj izlazi na nos, želudac joj se grči, kad se seti koliko je prvo njegovo nepoštovanje skupo koštalo. Svake noći pred spavanje, moli se da Ena bude drugačija.

Kroz mesec dana u posetu joj je došla komšinica Anđelija kojoj je ostavila Enu, jedina osoba koja se trudila da je posećuje redovno. Ovog puta nije želela da je ubeđuje da treba reći Eni da joj je majka živa. Zašto da zna da joj je majka ubica? Imali su vikendicu u istom selu gde živi Enina baba. Pokazala joj je sliku. Imala je plavu kosu, skoro belu, vezanu u kike. Smejala se stidljivo, kao da krije svoje krezave zube. Nosila je treger pantalone i bež majicu.

„Znaš, priča se da već sada ume da čita i piše i ćirilicu i latinicu. Baba je baš tera da uči. Stroga je, ali mala raste, biće nešto od nje.” Sanja se nasmejala, zatim se rasplakala. Sanja je nastavljala da mašta, ali tog dana jedan njen san se ostvario. Imala je ćerku koja voli da uči, koja ima plavu kosu vezanu u kike i stidljiv osmeh.
„Ne bih mogla ni da zamislim da je ovako lepa”, rekla je.

Lice joj se ozarilo. Ponos je potpuno preplavio, širio se njenim telom poput snažnog morskog talasa. Osetila je kako se kajanje koprca i pokušava da se svojim oštrim kandžama održi, ali nije izdržalo. Upalo je u mračne dubine i tamo ostalo zarobljeno.

Nataša Elenkov

Nastavak priče možete pronaći ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Subscribe now

Sedela je u svojoj sobi, izvukla je iz tašne babinu, maminu i svoju sliku sa male mature. Poređala ih je i gledala sve tri. Bolje bi bilo da se ni jedna nije srela sa onom drugom, da ne postoji veza između njih. Možda u drugom univerzumu žive neke druge živote. Lakše, nežnije, ispunjenije, srećnije, manje promašene. Poslednjih nekoliko meseci je sve teže učila. Ostalo joj je još nekoliko ispita do kraja. Kada je bilo potrebno da doda gas, ruka joj se ukočila, upala je u živo blato, ali još pliva. Što se više obrazovala, to joj je bilo teže da voli žene koje su je održale u životu. Što ih je manje poštovala, što je više bivala besnom, sve je više upadala u bespomoćnost. Sve je više ličila na obe. Imala je težak razgovor sa ženom iz savetovališta. Došla je u svoju sobu da sedne u svoj omiljeni ćošak, da tu malo ćuti. Sećala bi se kako je radila sa babom svakog dana na njivi, pomagala bi joj koliko je mogla. Uspevala je uprkos tome da bude dobar đak. Baba joj nije dozvoljavala da popušta u školi, kada bi otkrila da je Ena slagala da je uradila domaći, nije joj dala da večera. „Budi pametnija od tvoje majke“, tada bi jedino pomenula Eninu majku bez da je direktno vređa. Jurila je odlične ocene, jer samo tada ne bi dobila komentar da će proći kao njena majka. Glupa, jadna, slaba, nije znala da ućuti kad treba.

Gledala je opet babinu sliku kada je bila mlada. Bila je lepa. Pamti je sada samo kao džangrizavu staricu. Baba je religiozna, molila se svakog dana, postila je i išla redovno u crkvu. Znali su je kao udovicu koja se mnogo namučila. Pokojni muž je pio, a kada se napije znao je i da udari i nju i sina. Umro je od kapi, proklet bio. Klela ga je u sebi, pa bi onda molila za oproštaj. Njegova porodica je izbacila iz kuće, morala je da se preuda. Pusto žensko, ničemu ne služi. Drugi muž je bio strog, pošten i jak čovek. Tako se pričalo po selu. Nije je tukao, ali je mrzeo jer nikako nije mogla da mu da naslednika. Hteo je da produži svoju krv, a ne da čuva ovog parazita kog je dovukla sa sobom. Oterao ga je iz kuće pre nego da je napuni sedamnaest godina. Neka bude muško, neka ide u beli svet, neka se sam snalazi. Htela je da još malo bude s njim pod istim krovom, imala je samo njega. Svakog dana bi odlazila na groblje da mu zapali sveću.

Dugo joj je pričala da je majka napustila. Mislila je da je bolje da je mrzi, nego da nosi tu sramotu. Bog je tako hteo, da čuva dete koje joj je ostavio njen sin jedinac. Imalo je i neke istine u tome, majka je zaista napustila, zaista nije bila pored nje. Počela je da dobija loše ocene u školi sa deset godina kada je saznala od babe da joj je majka živa, da je ubica, da joj je ubila oca, da je ubila babinog sina jedinca i da je u zatvoru još narednih šest godina. Stajala bi ispred ogledala, pratila bi svoje crte lica. Ista si majka. Ista sam majka. Ja ličim na ženu koja je ubica. Nemam tatu, mrtav je zbog mene. Te noći je otrčala na groblje. Tražila je tatu. Njen prvi plač značio je okove za njenu majku i grobno mesto za njenog oca. Samim tim što je postojala, unesrećila je dvoje ljudi. Baba je govorila da su obe prokletinje, ali da ne može da je izbaci na ulicu, to bi bio greh protiv Boga. Noćima bi ležala i molila anđele da se ujutru ne probudi, da samo nestane. Jednom je baba zatekla kako stoji na terasi. Odmah je znala, povukla joj je kosu i ubacila u kuću:„Kad neko uradi tako nešto, ide u pakao.“ Stvarnost je bila suviše teška, Ena je bežala u knjige. Čitala je i igrala se brojevima, prestala je da joj pomaže na njivi, kazne nisu pomagale. Ako već mora da živi, živeće u svim drugim svetovima sem u ovom. Obrazovanje je bila slamčica uz pomoć koje dobija dotok vazduha dok je živa zakopana. Vremenom je postala najbolja. Više u školi nije bila samo siroče koje se trudi, nego siroče koje je čudo od deteta, siroče koje obećava. Čudno siroče koje nikada ne govori ni sa kim.

Majku nije videla sve dok nije izašla iz zatvora. Prvi put su se srele kada je imala šesnaest godina. Sanja je došla do njihove kuće, videla je visoku devojku, uprljanog lica od zemlje kako sadi kukuruz. Stala je ispred nje, a Ena je počela da vrišti. Zaista, zaista jeste ista majka. Pobegla je u sobu i zatvorila se. Nije želela da ima ništa slično sa ubicom. Skratila je svoju dugu kosu, tražila kako da promeni boju očiju, kako da promeni lik. Kako da izađe iz sopstvene kože?

Saznala je kasnije da je njena mama ostajala jer nije smela da ode, da je živela u ropstvu, da nije završila fakultet jer se zaljubila u starijeg momka koji je bio nasilan. Što ga je birala? Da nije imao ko da je zaštiti. Što nije tražila pomoć? Sazala je da je i Sanjin otac bio prek čovek. I da je zbog toga naučena da se smanji, da ćuti, da nestane sa lica zemlje, da se potčini u suprotnom neće preživeti. Saznala je, ali joj to nije bilo dovoljno. Saznala je da ga je ubila da bi Ena ostala živa. Nije umela bolje, zato je robijala. Nije znala i nije smela da ide dalje, ali je morala. Više puta je vikala na nju, da ona nije birala da se rodi, o čemu je razmišljala da ima dete sa čovekom koji je tuče? Mislila je Ena dok je bila mlađa: „Možda me tata ne bi ubio. Možda bi me ipak voleo da mu je ona dala šansu.” Gadila joj se, a gadila se i sama sebi. Kako je odrastala, nezahvalnost i gađenje su joj stajale na grudima i ubadale je naizmenično. Viđala je samo kada joj je bilo potrebno da joj kaže sve što joj zamera. Sanja je bila pripremljena na sve što je dolazilo, nije joj ostajala dužna, ali joj je ipak stavljala do znanja da je voli, da se ne kaje i da ona ima šansu. „Postala si jedina ženska osoba u našoj široj porodici koja će završiti fakultet. Svi veliki ljudi imaju veliku patnju“, rekla joj je i probala da je zagrli. Ena je svoje tinejdžerske i dvadesete godine provela u uverenju da će biti nagrađena ako pati. Zato je odlazila od ljudi, da oseti tugu. Kada joj je majka ovo rekla, izletela je napolje i nije joj se javljala mesecima.

Sanjala je da je živa zakopana, da je jedu crvi. Budila se noću u domu preznojena. Odgurnula je sve ljude, otišla je od njih kao što je otišla od svoje majke. Nikome se nije javljala. Tada su počeli problemi sa učenjem, jedina stvar nad kojom je imala kontrolu. Ruke su joj se ukočile, misli su joj bile zbrkane. Ustala je jednog jutra i videla krv na pidžami, izgrizla je svoju donju usnu. Cimerka je zbog njenih buđenja i noćnih mora otišla na kratko kod svojih. Ispitni rok se približavao, ili će preživeti ili gubi sve. Setila se šta joj je rekla komšinica njene majke, Anđelija: „Ti vodiš ovaj brod, Mila. Ti biraš kako ćeš da završiš svoju priču. Iskoristi to što ti je majka poklonila život i to dva puta.“ Promenila je pidžamu, umila se i rešila da se bori. Otišla je u savetovalište jer ima problema sa učenjem. Dočekala je žena kratke i oštre kose koja se zvala Julija. Trajalo je mesecima, nikada nikome nije toliko pričala o sebi. Julija je sa druge strane malo govorila, postavljala je pitanja, ali je to dovelo do važnog odgovora koji je Ena dugovala svojoj majci, ali pre svega sebi: „Nisam obrazovana zbog tuge, niti zbog patnje, ni zbog nesreće od koje sam bežala. Došla sam dovde uprkos svemu tome. Nije zbog toga. To je svet koji sam sama stvorila.“

Ena sada ima godina koliko i njena mama kada je rodila. Dvadeset i dve.
Stavila je fotografiju njene majke i nje jednu pored druge. Poljubila je sliku. Dešava se otopljavanje, ali se led sporo topi. Pozvala je i po prvi put je nazvala mamom. „Mama, razmišljala sam, ja ću da ustanem jer ti negde nisi mogla. Da vičem, jer ti negde nisi smela. Da se borim, jer si ti morala da odustaneš. I ja ću sve to da uradim zbog toga što sam tvoja ćerka. Zbog toga što si ti moja mama. I sve ću uraditi drugačije.“

Čula je jecaje sa druge strane.
Odlučila je da danas neće otići ocu da zapali sveću. Od danas uvodi novo pravilo: o pokojnicima po zasluzi.

Spustila je slušalicu i osetila posle dužeg vremena da joj se uči i da se čupa iz zemlje gde se zakopala i zadesila. Njen put je ponovo popločan slovima i brojevima koje samo ona može da razume.

Nataša Elenkov

Nastavak priče možete pročitati ovde: U amanet ti ostavljam slobodu

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Subscribe now

Uplašila se da će nastaviti, ali je prišao i zagrlio je:,,Eto do čega me dovodiš. Ja te toliko volim, ne mogu da zamislim ni na sekund da mi te neko uzme. Ubio bih se da me ostaviš.” Ruke su joj drhtale, brinula je za dete. Nije imala snage da mu uzvrati zagrljaj, telo je nije slušalo. Ne može rečima da opiše koliko ga je želela i koliko mu se nadala. Znala je da je Dragan odrastao bez oca i sa hladnim i nezainteresovanim očuhom, bila je uverena da će biti nežan i prisutan tata, da će dete da probudi u njemu nove nivoe ljubavi za koju nije ni znao da je sposoban. Osećala je da je sada trenutak da mu kaže. ,,Htela sam da ti kažem, imaćemo dete”, mucala je, glas joj je bio tih, nije je razumeo. Naredio joj je da ponovi.
,,Dete, naše dete. Trudna sam”, obrisala je suze.
,,Nisi se sigurno kurvala sa kolegom, je li Sanja? Da te ne zadavim ovog momenta!”, urliknuo je i opet podigao ruku.
Sanja je odmahnula i glavom i rukama. U grlu su joj noževi, ne ume da govori.
,,Znači moje je?! Biće to moj sin!” pao je na kolena i obgrlio je.
,,Biće”, rekla je promuklo.
Rekao joj je da sada nema potrebe da radi i da se više pokazuje kolegama, da joj je potrebno da odmara, da se zaštiti i da će se on za sve pobrinuti. Probala je da se suprotstavi, ali je toliko jako uhvatio za ramena, da joj je bilo jasno koliko je samo u pravu.

Izašao je iz kuće, ostala je sama. Dobro je, pomislila je, sad i nikad više. Više neće. Bacila je paklicu cigareta, više ne može da puši. Zujanje nije prestajalo. U glavi kao da joj je rastureno osinje gnjezdo, prsti su joj i dalje drhtali. Gledala je svoju šaku, šta bi uopšte mogla sa tim slamnatim prstima, da mu uzvrati? Pre će biti živa zakopana nego da se vrati na selo. Majka i otac nisu živi. Kad im je rekla da se udaje, kao da su beskorisnog psa konačno mogli da izbace na ulicu, bez da ih bilo ko sada osudi. Majka joj je rekla kad je odlazila, da nauči da se ponaša. ,,Kako kaže naša narodna, budi dobra da ne budeš modra. Upamti to dobro Sanja”, i zakopčala joj je venčanicu.

Sanja se svojski trudila da bude dobra devojčica od kada zna za sebe. I majka i ona su nekada dobijale batine od oca. Znale su obe šta će im se desiti, samo su pažljivo slušale kako njen otac zatvara vrata i spušta torbu na komodu. Ako su pokreti nagli, žustri, ako uđe u kuću i čuje se uzdah, a torba bude bačena na komodu, Sanja je znala da nema gde da se sakrije. Zatvorila bi se u sobu i šetala poput besnog psa koga treniraju za borbe u boksu. Znala je da nema gde da ode. Kod Dragana je volela to što je odlučan i što joj je obećao da će da je zaštiti. Bila je žedna. Nije mogla da se zasiti, nije mogla da veruje kako neko čuje kada ima noćnu moru i bude tu. On je dobro čitao ljude, znao je tačno da su njene drugarice zavidne i lascivne. Rekao bi joj:,,Ti si naivna, ne umeš dobro da proceniš ljude. Evo ta Mirijana, dva puta te je ispalila za kafu i ti je opet zoveš. I ta Anja, našla je dečka, pa te vuče da im budeš sveća. Hoćeš više vremena da provodiš sa njima, nego sa mnom?” Njene žene su živele neke druge živote, a ni ona nije želela da više da sluša kako njene drugarice komentarišu Dragana. Sanja je znala, to je zato što nisu navikle da imaju pored sebe pravo muško, da lupi šakom o sto, da donese odluku. Plašila se sada dok je sedela sama u sobi, da će ona biti sve češća zamena za sto. Ili zid. Ili stolicu. Pozivi su vremenom prestali. Viđanja su postala nepostojeća, posebno od kada se preselila u drugi grad na njegovu inicijativu. Nije znala nikog. Komšijama se obraćala samo uz osmeh.

Zamislila je gde će biti krevetac, kako će ga obući u kompletić sa medvedićima prvi put kada ga donese kući, kako će ga voleti, kako će odrasti i otići u svet. Mnogo dalje nego što je ona otišla. Mesecima kasnije samo je jednom odgurnuo, dobila je krvarenje kome lekari nisu našli uzrok osim stresa. Tada se zakleo da neće više nikad, zamisli da ostane bez sina zato što mu je majka nerazumna.

Trudnoća je nakon toga proticala uredno, Dragan je bio smireniji. Udarao je samo šakom o sto. Onda je ona sama čačkala mečku kada se porodila. Rekli su im da će roditi dečaka, ali rodila se devojčica. U bolnici je plakao i besno izašao, nije došao po njih da ih odvede kući, Sanja je morala da plati taksi. Ipak, spremio je krevetac i doneo roze ćebe. Ipak mu je stalo. Kada su stigle, obukla je svoju malu Enu u crveno odelce. Pevala joj je, ali dolazile su noći kada nije mogla da je smiri. Tada je napravio novu rupu u zidu i uhvatio je za vrat. Odgurnuo je na krevet i pocepao joj haljinu. Zažmurila je i počela da plače. Nije se opirala. Nije pravila buku. Trudila se uvek da bude što tiša, kao da će tišina da je proguta. Tišina je bila štit od tuđih znatiželjnih pogleda, jer što je više znatiželjnih pogleda, to više primećuje da je gledaju kao ludaka, što ne može da podnese.

Komšije su nekoliko puta dolazile na vrata da pitaju kako je, posebno kada je sama. Šminka je savršeno krila podlive, ali joj je i to zabranio. Imaju žensko dete, mora da ima dobru majku, koja neće da se šminka kao neka prekoplotuša. Govorila bi komšijama da je sve to jer je trapava, pada konstantno, pada više nego evo ovo dete koje sada uči da hoda. Nasmejala bi se. Ne bi nju njen Dragan nikada. Ljudi su joj verovali, Dragan je bio fin, uvek se javio, uvek pomagao. Imao je dobar posao, izdržavao je ženu, nije pio i nije se kockao. Ipak, probala je nekoliko puta da pozove policiju, a onda je Dragan udarao toliko da je onesvestio. Jedna komšinica Anđelija joj je uprkos ubeđivanju da je sve u redu, ostavila broj telefona. Za ne daj bože, Draganova dobrota može da se izlije k’o kanalizacija, možda joj zatreba pomoć sa tim. ,,Da imaš gde da odeš, kad zagusti", rekla joj je. Sanja je klimnula glavom, njoj se jedino nije nasmejala.

…

Došla je noć kada Ena nije mogla da prestane da plače. Pokušavala je sve. Šetala je, pevala, skakala, hranila je, presvlačila. Dragan je izleteo iz druge sobe, oteo joj dete iz ruku i gurnuo je u kovčeg gde zimi drže drva. Sanju je uhvatio za kosu i odvukao u sobu. Molila se da dete preživi. Obećala je da je ovo poslednji put. Nije joj dao da izađe, bebin plač je postajao sve tiši.

Kada je konačno zaspao, izletela je napolje i uzela sekiru kojom je cepao drva. I kojom je jednom gađao.

Obmotala je svoje slamnate prste oko nje.
Osetila je teško i glatko drvo.
Stegla je šaku i udarila ga u glavu.
Mrzela je što ne može da ga vidi preplašenog.

To je Eni ostavila u nasleđe.

Uzela je Enu iz kovčega, disala je. Trčala je do Anđelije, zazvonila je i rekla da se kanalizacija izlila, da mora da skloni dete. Vratila se u kuću i pozvala policiju. Dok su se približavala policijska kola, čula je na vestima da se u Indiji formira grupa žena koja je rešena da brani druge žene od nasilnika. Nose roze sari i nose motke.

Policajci su ušli i stavili joj lisice.

Zatražila je da joj stave roze maramu na glavu.

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Subscribe now

Nastavak priče možete pročitati ovde: https://danaevans10.substack.com/t/u-amanet-ti-ostavljam-slobodu

Preporuka da odgledate flim: Žene koje su ubile svoje nasilnike / Battered Women Who Killed Their Abusers.

Ovaj tekst je fikcija. Ali znamo da nije fikcija da muškarci tuku, zlostavljaju i ubijaju žene svakog dana. Znamo da nije fikcija da institucije ne reaguju. Znamo da je skoro statistička greška da žene budu rešene da uzvrate. Znamo da žene koje preživljavaju nasilje, dođu do toga da ubiju nasilnike posle višegodišnjeg, višedecenijskog zlostavljanja. Znamo da je većina prijavljivala nasilje. Znamo da na te prijave institucije nisu reagovale. Neretko se odluče da odbrane ne samo sebe, nego i dete.

Takođe znamo da izlaz iz nasilja postoji i da ne mora da se osvoji sekirom. Ukoliko preživljavate nasilje, pozovite Autonomni ženski centar: 0800 100 007.

Red da milijarderi zlostavljaju i trguju decom.

Red pravljenja fora jer milijarderi zlostavljaju i trguju decom.

Red crvene torbe za koju se dvoumi da li da je kupi.

Red vesti da okupacione snage Izraela uvode smrtnu kaznu za Palestince koje godinama drže u zatvorima.

Reklama za pilates.

Red neke teleće glave koja želi da bude srpski Endru Tejt, pa priča da su žene koje se šminkaju javni toaleti.

Nečiji lep selfi kao sekunda pauze od užasa.

Red protesta u Čačku jer je devojčica umrla tokom rutinske operacije.

Nečiji snimak sa putovanja.

Red reklame za kremu protiv bora.

Red karikatura koje je napravio prokleti ChatGPT.

Red da kriminalnom kartelu prolazi sve što zamisli.

Dana oseća pulsiranje u slepoočnicama i glavobolju od koje joj kreće mučnina. Gleda vesti i reklame koje se smenjuju i agresivno joj svetle pred očima, tu mešavinu haosa i pada ljudskosti uz poziv da negde i na nešto potroši novac. Pita se, može li telo da kolabira od nemoći? Kako se živi sa tim kad ne možeš ništa da uradiš? Tako što otupiš, zar ne? Disocijacija je jedan od odbrambenih mehanizama. Ne može telo dugo da nam izdrži u vanrednom stanju i da nam mozak stalno bude napunjen užasima. U nekom trenutku slike užasa postanu stalne. Granica se pomeri, ljudi naviknu na loše. Nije sigurna kada je tačno zaspala, pulsirajuća glavobolja je polako prerasla u tup bol koji je omamio. Telefon joj je bio ispod fotelje, probudio je alarm za posao. Lola je čula da je budna, pa je pritrčala da pomogne uz glasno cviljenje koje je podsećalo na zvuk sirene. Vetar je duvao snažno, Lola nije bila oduševljena što je napolju, ali je uz nezadovoljan lavež nastavljala da njuši sve što postoji. Dana je bauljala u parku pre prve jutarnje kafe, kapci su joj padali sami od sebe. Više je Lola šetala Danu, nego Dana Lolu.

Pre šetnje pripremila je sve za odlazak u fabriku i podrum gde je čeka gomila dokumenata. Stavila je mantil, rukavice i proverila da li je ponela masku. Danas će biti posebno naporno. Produktivnost joj je opala, ne može da prestane da gleda vesti u pauzama ili kad ima slobodno vreme. Milijarderi će nastaviti da zlostavljaju decu, Izrael će nastaviti da ubija Palestince, teleće glave nastaviće da pljuju po ženama, bez da ih iko pita ako im toliko smetaju žene, što ne potraže društvo muškaraca? Tunel će nastaviti da postoji, smenjivaće se vesti i smenjivaće se reklame.

„Znaš šta ne sme da se desi?“ sela je na klupicu i pustila Lolu da trči. Lola je međutim ostala pored nje, skočila joj je u krilo.

„Ne sme da se desi da nam ne bude bitno. Ne sme da se desi da ne budemo besni. Ne sme da se desi da provodiš previše vremena u rupi koja nema dno. Onda zaboraviš da nema drugog puta, da ne vredi ni pokušavati da bude drugačije. Je l’ tako, Lolo?“

Lola je zalajala, a Dana je pre nego da ode na posao po poslednji put za taj dan pogledala telefon i potražila gde se organizuje sledeći protest. Naravno da protestima nećemo pobediti fašizam, ali moramo napolje kad god možemo, jer žrtve to zaslužuju. Napolju smo zbog njih, ne zbog naših očekivanja. Treba da budemo sada tu i zbog male Eme iz Čačka.

Šta nam drugo preostaje?

Nataša Elenkov

Hvala na čitanju! Ukoliko vam se dopalo, možete da ostavite mejl kako biste bili u toku sa novim tekstovima.

Subscribe now

„Život ti je ipak mio, nećeš paliti cigaretu u podrumu, okružena papirima koji jedva čekaju plamen“, zatvorila je laptop iako nije bilo vreme za pauzu, izašla je da zapali. Može da se vrati u podrum, zapali cigaretu i približi se svim onim nesređenim registratorima koji čekaju na nju. Možda može sve da izgori. Oseća se skučeno, sve je pritiska. Dok popunjava tabele, stiže joj obaveštenje na telefon ko je sve na Epstinovoj listi. Neki ljudi, tačnije neki muškarci, koje je poštovala. Da li bi mogao plamen iz podruma da se proširi na ceo svet? Što se borimo da ga zadržimo?

Košava je širila miris mente, sedela je sklupčana na klupici i posmatrala ljude u odelima oko sebe. Sve same ozbiljne glave, jure na posao. Ima li taj posao smisla? Pomaže li nekome? Mogu li da vide rezultate svog rada ili su, što bi rekao Marks, otuđeni? Dana je na minut izašla iz svoje uloge i postavila pitanje: ima li nešto smisla. To se u ovom kontekstu ne sme, jer odgovor i sama zna. Drug koji radi u korporaciji jednom joj je rekao da nije baš siguran šta bi se desilo sa njim na poslu da ne mora da prisustvuje sastancima uživo, zakazuje sledeće sastanke uživo i sluša teške reči: autputi, inputi, procena rizika, fluktuacija, potrošači. Ubrzo je saznao kada je došla korona, rekao je kroz smeh da je sada počeo da zakazuje sastanke o sastancima na Teams-u. Mora da dođe, odradi šta ima, istrpi nekoliko besnih uzdaha nadređenih i prevrtanja očima, spakuje se i ode da radi stvari od kojih ti srce igra i koje ti ipak izmame osmeh na lice, dok svet juri ka provaliji bez mogućnosti da se zaustavi.

Ugasila je cigaretu, gurnula upaljač u džep i došla do vrata fabrike.

Zamislila je kako oblači zaštitno odelo, stavila je masku na lice i rukavice. Spremna je da kopa po besmislu.

Od čega ti srce kuca brže?

Brojala je sekunde do kraja radnog vremena.

Završila je sa poslom, skinula je rukavice, kapu, masku i šuškavo zaštitno odelo koje više nije belo jer je zatrpano prašinom. Zatvorila je fluorescentno žuta vrata podruma, veruje da su izabrali tu boju kako ne bi zaboravili i na nju. Izašla je iz zgrade i potrčala ka stanici. Žuri, treba da se nađe sa svojim ženama. To je uvek dobar početak nečega. Svet bi bio nepodnošljiv da nema drugarica. Zbog njenih žena bi joj ipak bilo žao da ovaj i ovakav svet nestane. Imaju velike planove, prave humanitarnu akciju u kojoj će prikupljati higijenska sredstva za organizacije koje rade sa ugroženim ženama. Neće jedna akcija popraviti ovaj monstruozni svet, jasno je zapravo da neće ni milion njih. Neće popraviti ni ovo njihovo dvorište, neće spasiti nikog, ali će neke žene mirnije spavati jer znaju da su tu druge žene koje im čuvaju leđa i koje nalaze načine da im pruže podršku. Razvrstavale su odeću, pakovale i vukle džakove na treći sprat u skladište, onda za nekoliko dana sa trećeg sprata spuštale džakove do mesta gde će ljudi trampiti tu odeću koju su drugi donirali, a one sortirale, za higijenske proizvode.

Žene su napravile lanac solidarnosti i brige, paketi su išli od jednog do drugog para ruku i na kraju došli do onih kojima je potrebno.

Kada je sve bilo gotovo, stigla je kući, dovukla se do fotelje i teatralno bacila. Bila je umorna kao pas, nije imala snage ni da zagrli Lolu koja je cvilela od sreće jer je napokon vidi. Kapci su joj se spuštali sami od sebe, borila se da ostane budna, bolelo je celo telo od rvanja sa džakovima i kutijama, ali je utonula u san srećna.

Od čega ti srce kuca brže?

Došao je vikend, sklonila je svoje fabričko odelo, fabriku i neodgovorene mejlove u poseban kutak mozga i tamo ih utamničila na dva dana. Vezala ih je lancem. Pustila je Lolu da trči po šumi. Stigla joj je poruka od Izabranika da je ulovio burek i da je čeka da doručkuju i da popiju posle kafu. Treba da pogledaju danas i karte za film. Stigla joj je i poruka od kume, predlaže da trče polumaraton u Poreču. Uzdahnula je, ima bolju ideju: da trče polumaraton u Španiji.

Dok juri za Lolom koja je rešila da pokaže koliko zna da bude nevaspitana i sama polako shvata. Sve jutarnje kafe, slatke palačinke, planovi za put, planovi za veče, sva čišćenja kuće uz omiljeni album, odlasci u prodavnicu. Kada joj mesar kaže: „Dobro jutro, luko, kako si? Hoćemo opet pileće belo?“ Jutarnji zagrljaj sa Izabranikom, trenutak kada joj je poznanica rekla da je odustala od lošeg odnosa jer je čitala njen tekst, trenutak kada sa svojim ženama radi nešto korisno, poruka od mame, čitanje, smeh njenih drugarica. Sve te nagomilane male stvari, tako čvrsto umrežene, napravile su most kojim lakše prelazi preko besmisla.

Male i dosadne stvari zbog kojih joj je drago što je baš tu gde jeste i pored fabrike, trake i prokletih tabela.

Nataša Elenkov