Dragana Kanjevac - Na svoj način

Unutrašnji muzej

Dragana Kanjevac — Wed, 22 Jul 2026 10:28:57 GMT

Ode nam Pap - Dragan Papić, beogradski umetnik.

Teško je da se tačno objasni ko je on bio. Za one koji ga nisu znali, ne vredi da se opisuje.

Njegov odlazak sa zemaljske scene vraća me dvadesetak godina unazad, na jednu ludu epizodu sa Sonjom Savić. Radila je noćni program na TV Avali uživo- a htela je da u emisiji ima Papića i njegov Unutrašnji muzej, ready-made postavku u njegovom stanu. Nije imala snimatelja, te se setila da imam kameru i da mogu to da snimim. Dobro, rekoh, ne shvatajući u šta se tačno upuštam, pomislih -snimaćemo Papićeve eksponate, malo njih u enterijeru...Nađem čuvanje za dete i krenem u akciju.

Nije bila ideja da snimamo samo radove. Sonja je želela integralnu emisiju u u formi nekakvog art rielitija, svašta je želela od mene i moje skromne kamere i snimateljske veštine...

Svetlo nikakvo, ne haje Sonja, sva razgaljena.

Papić uživa kao malo dete što je mu je došao neko luđi od njega.

Ponesoh i diktafon neki za rezervu, pokušavam da hvatam ton, sve se raspada, hvata me umor, a i isteklo je vreme za čuvanje. Ukratko - moram kući.

Tu me Sonja izvređa onako u svom stilu.Nula sam od čoveka, izdajica, bednik sve u svemu.

Ostanem još malo. Sonja posustaje sa vitlanjem po stanu, seda na pod i kreće da propituje Papića u smislu ogovaranja ekipe i savremenika. Pap se otvorio, baš je svašta ispričao, onako lucidan i rečit. Intimno i razotkrivajuće. Nije za pominjanje.

Emisija je bila užasna, tehnička katastrofa, mraka koliko voliš - za zaborav totalni.

Ali da čovek zaboravi Sonju i Papića - nema šanse nikakve.

U mom, ličnom unutrašnjem muzeju odavno imaju svoje mesto.

ŽENO MOJA DRAGA

Dragana Kanjevac — Mon, 15 Jun 2026 16:56:02 GMT

Motala sam se nedavno po lokalnim prodavnicama u Dubravi, naselju na putu od Bara prema Ulcinju.

Sva trgovina dešava se na takozvanoj magistrali - u stvari nevelikom putu sa dve trake. Nema ivičnjaka, prašinica leluja a gomila automobila želi da se kreće u raznim pravcima. Ali more, zelenilo i mila klima čine sve podnošljivim.

Ono što mi je najdraže su susreti sa prodavcima.

Odavno sam shvatila da u ovom kraju formalno ponašanje ne pije vodu - samo lični odnos.

Uđem u radnju da kupim par stvari, onako usput uhvatim se za neki goveđi sudžuk, kad ono na kasi dobijem informaciju da to neveliko parče nekakvog mesa košta sedam evra.. tu se kasirka i ja ispričamo ko rod najrođeniji kako je nemoguće skupo.“Šta je ovo”, kaže ti ona meni -”sve te shvatam ženo moja draga..”

Baš mi je to nekako lepo rekla i ja zaboravim na ispalu, jer, za taj novac lep pršutić je mogao da padne, pa i njeguška kobaja, mmm. Šta mi je trebao ovaj glupi sudžuk..

Ali, “ženo moja draga”.

U gvožđari se sita ispričah sa ženom koja mi inače ide na nerve jer ne poznaje robu i generalno ništa ne kapira. Povezala sam da je majka momaka koji drže tu jadnu jedinu gvođaru u okolini. I sada je na svako moje pitanje odgovarala iskrenim, autentičnim:

”Ne znam”.

Malo sam joj se požalila zašto kupujem rukavice, neka buđ u frižideru ostala, ne pitajte. Ona će ti meni da me potpuno razume, tako ona u apartmane kad čisti, svašta bude..

Eto - čim sam joj se obratila nevezano za tu smornu robu, odmah smo uspostavile ljudski kontakt. Čak je i znala gde stoje rukavice.

Uđem potom u samoposlugu i na kasi dobijem na poklon napolitanke. Zahvalim se i poverim kasirki kako baš izbegavam da kupujem keks ali eto kad je poklon...Tu se ona nadoveže da me razume jer se bori sa stomakom, pila je djumbir, limun i peršun svako jutro, stvar se sredila, ali sad joj se opet vratilo, jebiga godine nas stižu...

Dođem kući i odmah napravim čudotvorni napitak preporučen od strane kasirke, jes, stvarno je super i pametno, sad ću to redovno da pijem. Dobro, to se nije desilo, ali mi je bio baš fino što mi je pomenula to - sve imam, baš je slatka.

Napolitanke sam odmah slistila.

Volim ovo ćaskanje, ili smol tok, kako sada i mi govorimo. Istrpeću i da ne bude sve profi ako se malo zapričamo i nekako ljudski susretnemo.

U zemljama Zapadne Evrope, koje mi rado percepiramo kao “normalan svet”- sve funkcioniše, osim kada se to ne dešava. Kada nastane problem, zamrzne se taj uvežbani osmeh, nema šanse da uspostaviš neku komunikaciju. Kinta i interesi se brane, nema tu cile-mile.

U doseljeničkoj Americi pak, postoji manir ćaskanja. Čak se primiš da si nekom zgodnom prodavcu baš gotivna - a ono on sa svima tako. O sebi, svojoj babi, ili već kuda razgovor pođe. Samo da se proda.

U Beogradu te prodavci uglavnom mrko gledaju, ako baš ne naletiš na retkog entuzijastu. Ili imaš “svog” mesara, piljara, ovog-onog, što maloBeograđani rado vole da naglašavaju. Kao da je ”Moj mesar” neka titula nedostupna plebsu koji propada od loše hrane i visokih cena.

Što i jeste tačno.

Rusi koji su pristigli u Beograd, na primer, uopšte ne praktikuju ćaskanje, što sam shvatila pošto su me jednom prilikom belo gledali dok sam se trudila da opustim situaciju i malo proćakulam.

Verovatno mi koji razgovaramo tako bezveze izgledamo kao potpuni idioti onima koji to ne rade. Reklo bi se - što je sredina bliža Severnom Polu, manje ima vremena za suvišnu priču.Ladno, brate.

Zato mi je uvek bio draži siromašni Jug. Tamo je bar jasno da od žurbe leba nema.

Da ovaj život -na kraju krajeva - ne mora da bude monotono smaranje, već lepota jedna prava .

POZOVI DK RADI ISPALE

Dragana Kanjevac — Fri, 08 May 2026 07:44:04 GMT

Red je da se i ja malo požalim.

Ispaljena sam.

Mislila sam da moj dokumentarac o legendi srpskog ženskog fudbala „Pele Džaja Slavka“ učestvuje krajem maja na lepom festivalu lepih dokumentaraca – na Beldocsu.

Kad ono jok.

Početkom godine, već umorena davljenjem festivala kratkog metra koji se stalno odlaže, odlučim da prijavim film na Beldoks, u dogovoru sa producentkinjom.

Krajem marta, dobijem poruku sa platforme Filmfrivej da je film selektovan. Na platformi izlaze neke girlande, zvezdice, jupi, film je prošao, svi se vesele.

Par dana kasnije, pozove me ženski glas, predstavi se, zove u ime Beldoksa, mnogo im je drago, njima treba premijera, rekoh da ćemo da potvrdimo samo da se dogovorimo da li ćemo definitivno da batalimo takozvani Martovski festival (koji je tom kobnom promenom imena izgleda prestao i da postoji). Ženski glas je zadovoljan, poslaće mi mail posle razgovora. Mail ne stiže, dobro, mislim se poslaće svakako, nema frke.

Nedelju dana kasnije, pozovem da potvrdim učešće. Srećan je ženski glas - detaljno opisuje stavke programa, ako želimo možemo da osmislimo nastup filma dodatnim detaljima, evo sad šalje mail...

Toliko je sve super i fercera da se u jednom momentu osetim malo čudno što je sve onako kako bi trebalo da bude.

Na džimejlu se i dalje ništa ne dešava. Krećem lagano da saosećam sa Beldoksom, sigurno imaju finansijskih teškoća a ipak se bore za kulturu, svaka čast.

Odem na put - i po povratku vidim da je Beldoks najavio program, pres konferenciju održao. Sad mi se već veliki HMMM rađa u glavi.

Nema našeg filma!

Šta je ovo brate, da li je moguće da se neko zajebavao sa mnom! Pogledam na sajtu – vlasnica ženskog glasa postoji, potpisana je kao direktorka produkcije.

Pozovem dotični broj i posle nekog vremena dobijem ženu koja mi objasni kako na žalost nismo ušli na festival, jer smo imali premijeru u Evopskoj kući i da mi je poslala mail sa tom informacijom. „Čekajte“ vapim-„pa vi ste zvali..“

Inače, tačno je da smo još u februaru prikazali u EK film pred sedamdeset zvanica, a u okviru projekta Britanskog saveta i Poverenika za ravnopravnost. Dakle pre odabira, zvezdica na Filmfriveju i poziva meni od strane ženskog glasa.

Posle dužeg neprijatnog razgovora zamolim je da mi, keve joj, prosledi taj mail koji navodno nisam primetila.

Nema potrebe da naglašavam da nikakav prosleđeni mail nije stigao, kao ni jedan predhodni.

Ispaljena sam. Prenkovana. Popila mošu.

Da sam neka faca sa estrade, očekivala bih na kraju ono „Nasmejte se, ovo je skrivena kamera“. Da sam u Holivudu, prišao bi mi Ešton Kučer da me zagrli i objasni da sam prenkovana.

E, sad - veelika je razlika biti ispaljen sa, ili bez Kučera. Takođe je velika razlika biti ispaljen sa razlogom (novac, slava, osveta) - ili bez ikakvog razloga.

Ne verujem da je u ovom slučaju u pitanju bila loša namera – pre će biti da su se niz propusta, sitnih fleka, spojili u brljotinu.

Dajem ovih dana sve od sebe da izgledam najbolje moguće. Za svaki slučaj.

Sve se nadam - pojaviće se lepi Ešton, posložiće se ovaj ludi svet.

IVICA

Dragana Kanjevac — Mon, 06 Apr 2026 13:18:55 GMT

U okeanu negodovanja zbog svega i svačega, komentatorska bratija nedavno se osupnula na izvesni spisak osoba kojima se Ivica Dačić zahvalio na podršci tokom bolesti.

Ne sme niko da se zabrine za Dačića – on je pobogu sa Vučićem, zar to nije jasno već jednom?

Da ga poznajem, ja bih mu šibnula esemes podrške. Nekako gotivim Dačića. U stvari, kupio me je pre skoro dve decenije na jednom većem okupljanju: bilo je tu i muzike, i zahteva slavljenice da Ivica zapeva. Pošto je skup, kao i orkestar, bio više sklon rokenrolu, džezu i starogradskoj muzici, Ivica se iskusno zahvalio ali odbio je da peva sa obrazloženjem: „Muzika koju ja pevam ne bi se dopala ovom društvu“. Procenio čovek ekipu, vidi da bi tu možda bilo i podjebavanja i odlučio je da se ne ističe.

Bolje bi mu bilo da je te večeri raspalio Romaniju - manje bi popio nekog groznog alkohola koji smo pili i od kojeg nam je svima bilo veoma, veoma loše. Lečili smo se po kućama ali, avaj, Dačić je imao jutarnju obavezu sa inostranom delegacijom na Kalemegdanu. Padala je jaka kiša, a on se blamirao pred kamerama - od kada i potiče zajebancija zvana „Kale..to je brdo“.

Svi su se sprdali na temu toga koliko je čovek glup i neobavešten. Znala sam da je Ivica takođe deo otrovanog bratstva - on je na nogama, brate, nije mu dobro a ipak stoji tamo i radi šta treba da se radi.

Dobro, malo mu se izmešalo, Kale ne znači brdo.

Da je neko mene tog jutra iscimao na Kalemegdan po kiši, ko zna šta bih izjavila. Verovatno nešto u stilu „Gde bih mogla malo da prilegnem“ ili „Vodite me u Urgentni.“

Zato se pridružujem čestitkama za ozdravljenje, uz pesmu koju nismo čuli te večeri:

PSIHO MODA

Dragana Kanjevac — Thu, 22 Jan 2026 12:32:32 GMT

Nekada davno, na čuveno pitanje šta studiram, kada kažem - Filozofski, ili, još gore -filozofiju, obavezno je sledio superiorno-sažaljivi smešak, onako iskosa, uz komentar:

„A šta ćeš majketi da radiš posle sa tim fakultetom?“

Podrazumevajući da to (filozofija psihologija istorija sociologija antropologija itd) nikome u realnom životu ne treba i da možeš u najboljem slučaju da završiš u nekoj školi kao ubogi profa.

Danas, kada je nastupila globalna epidemija stanja gde nam nije dobro kao ljudskoj vrsti - psihologija je doživela bum. Svima nam treba neka pomoć. Psihologija je postala tražena struka, a bogami i sasvim unosna.

Popularna psihologija cveta već decenijama, a sada su psihološki i psihijatrijski termini postali pravi pravcati modni trend.

Ne, on nije uredan i organizovan nego ima OCEDE.

Ne moraš da se trudiš u životu ama baš ništa jer ti si u stvari Empata, nevidjena dobrica koju svet ne razume.

Ranije smo nekog samoubedjenog tipa zvali majmun, sada je to Narcis.

Braća filozofi nisu se neposredno ovajdili od svojih studija, iako se odlično snalaze u svakojakim poslovima. Ali, ko bi rekao – i filozofija ulazi u modu.

Svi bi da budu mudri, a kao što nas je stari Dekart odavno obavestio – niko se ne žali da mu fali zdravog razuma, jer svi misle da ga imaju dovoljno.

Instagram gori od prelepih, rasvetom prosvetljenih osoba koje nam u kameru saopštavaju nevidjene mudrosti. Sve dubine neke, brate, suštine i sve u tom smislu. Pogledaš čime se osoba bavi – kad ono, prodaje aljine! Ili foteljice neke.

Mislim, u redu je to da ljudi ljube mudrost. Ali, ako ću da kupim aljinu – daj reci mi, sestro slatka, sirovinski sastav, koliko košta, ima li mog broja i gde to da pogledam, to mi kaži!

Nee, sada bukvalno svako ko valja neku robu prosipa mudru priču. Svi su spoznali Tajnu.

A Tajna je sledeća: ako hoćeš da budeš Autentična, Svoja ili Svoj – Univerzum ti poručuje: peglaj karticu, kupuj, kad ćeš ako nećeš Sad, ko će da brine o Tebi ako ne Ti i sve u tom, kakozračištakoprivlačiš stilu.

Zato, čim vidim neku mudru onlajn priču odmah se šaltam na grupe malih proizvođača hrane. Tamo niko neće da vas loži da će da vas čvarci ili domaća sarma povežu sa Kosmosom.

Iako bi to bilo blizu, sasvim blizu čiste, nepatvorene Istine.

VOLIM DA KAŽEM DA VOLIM DA KAŽEM

Dragana Kanjevac — Tue, 02 Dec 2025 11:31:09 GMT

Ovo je sasvim jedna lična stvar.

Kad čujem da neko izgovori „volim da kažem“ - sluh mi se gubi za sve što ta osoba izgovara, makar upravo otkrivala tajnu života i smrti. Samo mi bubnja u ušima ta fraza.

Pitam se, za početak:

Zašto, brate, samo ne kažeš to što voliš da kažeš - nego moraš i da dodaš da voliš to da kažeš?

Ee u tom grmu leži zečić. Ta, naizgled nevina podštapalica, govori neke stvari.

Govornik nam skreće pažnju da to što će da kaže nije tek tako neka priča u prolazu, nego da je to nešto neviđeno važno i mudro.

Osim toga, znači da je osoba pred vama bitan lik, neko ko javno govori i čija se reč sluša. Eto, hiljadu puta je držao govore, pa da malo sam sebe citira, koga bi uostalom hehe , da izabere iz riznice sopstvenih mudrosti – a vi imate tu čast i neočekivanu prilku da čujete to sozercanje.

Mediji su prirodno stanište onih koji vole da kažu.Estradni pevači rado koriste tu frazu i to je nekako u redu, ide uz njih, nije im govorništvo ni posao.

Kada oni, kao fini i školovani,vole da kažu - pomislim na ćage Megatrenda, Singidunuma i sličnih obrazovnih giganata. Ili na poveliku sujetu a slabe kapacitete.

Vole da kažu najčešće oni koji ni nemaju bogznašta da saopšte – nije se čitalo, ne dobacuju, šta li -pa se kao davljenik drže tako nekih rečenica, jer drugih nema, pa onda tako oni kažu to što znaju i vole. Da kažu.

Reci, sine, izrazi se.

Izdržaćemo i to prosvetljenje nekako, kud svi jadi..

DOKTOR FROJD NA PAŠIĆEVOM TRGU

Dragana Kanjevac — Tue, 16 Sep 2025 15:53:16 GMT

Pre neki dan prelazim preko Trga Nikole Pašića, zatvorenog za saobraćaj gotovo čitavu večnost, ka Dragoslava Jovanovića. Vruće, vlaga udarila, šta li je - kao sa tegovima da hodam. Kosim tako preko kolovoza, tek na ćošku mi prilazi čovek, stariji gospodin u kvalitetnom letnjem odelu.

Zamoli me na engleskom za pomoć: traži ulicu Dragoslava Jovanovića 20, ali taj broj ne postoji. Krenemo zajedno, stvarno nema broja. Pozove on neku ženu koja mu kaže da ga čeka ispred broja 11. Pođemo ka broju. Žene nema, tu je druga žena koja puši ispred garaže, ali to nije ona.

Priupitam ga kojim povodom ide na traženu adresu – odgovori mi da ide na psihoanalitičarski skup.

Sad tu meni padaju na pamet razne pošalice, ali ćutim, nije vreme za zajebanciju, čoveku je nestala zgrada, kasni, nije presrećan.

Pozove on opet istu ženu koja mu saopšti da treba da dodje ne u Dragoslava, već u Koste Jovanovića broj 20, na drugi kraj grada, greška jebiga. Predložim da mu nadjem taksi. Čovek zgranut što su ga organizatori dezinformisali. Mislim se, rođače, bolje da ti ne objašnjavam kako stvari stoje, nema potrebe da diramo to osinje gnezdo.

Stanemo strateški u Kralja Milana, nema taksija ni na ulici ni preko poziva. Pitam ga kada mu je taj dogadjaj, siroti doktor odgovara da se stvar dešava upravo sada.

Konačno nam stane taksi. Kažem čoveku okvirnu cenu koju je fer da plati i ispratim ga kao roda rođenog.

Odmah pitam Gugla za taj skup u Beogradu - i prepoznam na fotografiji mog ortaka! U pitanju je švajcarski doktor italijanskog porekla taj i taj, ozbiljan stručnjak, doajen svoje profesije.

Gospodin je iz grada na obali Ženevskog jezera. Prisetim se tih krajeva koje sam odavno obilazila: raj na Zemlji, milina jedna od lepote, mira i te famozne uređenosti.

I eto, obreo se u nepoznatom, čudnom gradu na nekom kao skupu,organizatori mu daju pogrešnu adresu, traži zgradu koje nema, nepoznata žena mu nađe taksi.

Psihoanalitičar, koji je protumačio na stotine tuđih snova – zadesio se u omanjoj noćnoj mori. Budan hodajući po našem Beogradu.

Nije da nije postignuće.

Toba, Sem Šepard, Grkinje i ja

Dragana Kanjevac — Sun, 13 Jul 2025 08:40:41 GMT

Paklene su bile te tri nedelje snimanja dokumentarca “NY 6 sati ranije”. Njujork u junu 2008. bio je ogromna rerna uključena na ugodnih 40 stepeni, uz lagano hlađenje nade prosečnog američkog građanina: upravo je značajno poskupeo galon goriva, što će se kasnije ispostaviti kao dečja igra spram finansijskog kolapsa u avgustu. Ali mala ekipa filma ne haje već 16 sati dnevno ide sa kraja na kraj grada – intervjui, lokacije, konekcije,punjenje baterija, prokleti kablovi itd.

Na kraju jednog takvog radnog dana, direktor fotografije Jovan Milinov Toba predlaže mi da se prošetamo po kraju. Izmoždena umorom i vrućinom, ipak drugarski ustajem i pravimo dogovor da nađemo neku baštu gde se puši i pije vino i pivo. Na izlasku iz zgrade Toba konstatuje da nije poneo ni kameru ni foto aparat, prvi put od kada radimo.

’Ma šta će ti, idemo tu po kraju’- rutinski ga odgovorim da se eventualno ne vraća.

Samo što smo zamakli iza ćoska 11. ulice, pazeći da ne zgazimo razgaljene pacove, u pravcu ka Alphabet city ugledamo tačno ono što nam treba –italijanski bar sa baštom, pred zatvaranje, ali radi. Smestimo se Tobaja i ja u gotovo praznu baštu, u stvari sedi još neko troje za susednim stolom. Trojka je očigledno u bastu junački zasela – sto im je bio prepun što praznih, što punih flaša vina, čujemo lepo se provode ljudi. Pogledam malo bolje- kakvi crni ljudi pa to je Sem Šepard sa dve devojke!

‘Evo ga iza Sem Šepard, ali molim te mi smo kul, mi smo u Njujorku, nemoj da se okrećeš naglo i da baš upadljivo gledaš pliz.’- šapućem Tobi, koji munjevito okreće glavu ka Semu za 180 stepeni poput Linde Bler u Isterivaču đavola: ‘Jaoo stvarnooo jebote nisam poneo foto aparat u pičku materinu!

Pošto se uzbuđenje oko Sema stišalo, Toba i ja nastavljamo svoje pravedničko blejanje i ćaskanje, ali sad društvo sa stola zove nas: nemaju cigare. Dođe devojka po jednu, drugu, pa treću i na kraju nas pozovu za sto sa našim duvanskim blagom. Lepa i manje lepa Grkinja, Sem aktivan oko lepe i već prilično cirke.Tu se Grkinje oduševe sto smo Srbi, braća pravoslavci, Sem nešto promrlja da je čitao o nekom sarajevskom piscu.

’Znamo mi tebe’-rekoh. Odakle, pita Sem.’Pa tu iz kraja poznat si nam…pa naravno da znamo za tebe mi smo bre iz Srbije mi sve znamo… Eto toliko smo prozborili u pauzama monologa lepe Grkinje na jedva prepoznatljivom engleskom..

Popušismo sve cigare i raziđosmo se.

Sutradan je izašao Village Voice sa velikom Semovom fotografijom na naslovnoj strani i naslovom BACK IN TOWN.

A da je Toba poneo kameru, Sem bi seo u sasvim drugi lokal. Ili uopšte ne bi ni izašao te veceri - i bio bi siromašniji za par promila alkohola u krvi i srpski duvan u plućima.

(tekst iz 2017. godiine)

DUPLA NIPLA

Dragana Kanjevac — Mon, 23 Jun 2025 12:37:33 GMT

Veliki su nemiri kod nas i u svetu. Svetski nemir preneo se i na moje kućno majstorisanje. Kupila sam savitljivo crevo sa prskalicom dugo maštajući kako je imati ovo neka velika sreća. Kada sam došla na lice mesta, pored česme, neće da može! Nema čak ni nagoveštaja da česma i crevo mogu da se povežu. Isprobam ipak da ih povežem parčetom dobrog, starog običnog creveta što je rezultiralo curenjem, prskanjem na sve strane i omanjom poplavom.

Zaputim se u radnju za okove, izložim problem prodavačici koja me je belo gledala, ljubazna bila, ali joj ništa nije bilo jasno. Pozove Stevana, on shvati šta mu govorim i izgovori krucijalno pitanje:

„Da li vam je česma sa unutrašnjim zavrtanjem?“

Da! U momentu shvatim zašto me je devojka pre njega sa teškoćom slušala – nisam znala magične reči – unutrašnje zavrtanje. Stevan nije imao to što mi je trebalo ali me je uputio u samu suštinu, bit ovog problema:

„Tražite duplu niplu sa spoljnjim zavrtanjem“.

Za one neupućene - to je međudeo, mali mića koji se zavrne izmedju nespojivih delova i spoji nespojivo, toliko je moćna dupla nipla!

Odem do prve radnje da ne zaboravim čarobne reči, potražim kod momka -imaju!

Usput kupim i produžetak za slavinu koja prska. Kad sam bila mala svi su turali neke plastične tušiće, jadno je izgledalo ali radilo je posao. Sad je sve neki inoks, sija se bogznakako.

Kupim, pohitam kući da namestim slavinu, tek ono - ne želi.

Treba mi dupla nipla.

Nemerljiv je značaj duple niple, sada to već jasno vidim.

Kako sam samo poživela bez tog saznanja, samo nebo zna.

O jagodama, motorima, raju i paklu

Dragana Kanjevac — Sat, 31 May 2025 08:11:22 GMT

Grupica momčića iz obližnje srednje škole obrela mi se jutros ispod prozora, u iluziji da su našli odličan štek - gde će na miru da podele i popuše smotanu cigaru.

Počelo je glasno - ortak je besneo kako bi ubio profana i šta bi mu sve radio. Svi su se složili.

Onda su prešli na temu jagoda, kako su super jagode i ko je kada jeo dobre jagode.

Potom je počelo kašljucanje i konverzacja na temu zagrobnog života. Jedan od njih opredelio se za reinkarnaciju: „Nelogično je, brate, da si samo u raju ili paklu“.

Drugi se brat pak priklonio kantovskom pristupu i procenio da mi o tome ništa ne možemo da znamo.

Sada je već krenulo ozbiljno kašljanje. Pa malo ćaskanja o najnovijim motorima i koji je najbolji.

Odlična ekipa. Bilo mi ih je malo žao što moraju da idu u školu, dok se ja protežem na jutarnjem suncu. Veliki je to stres i obaveza, brate. Rano ustajanje, svaki dan se ide, stalno te neko ispituje i proverava. Da li će da pita – iskonski je strah svakog mladog čoveka koji nije štreber.

Sreća pa postoje te cigare koje se dele, pa može da se iskulira pred čas sa ortacima i porazgovara o ključnim pitanjima kao što su jagode, motori raj i pakao.

OPERACIJA „UPUT“

Dragana Kanjevac — Thu, 27 Feb 2025 16:48:50 GMT

Dugo nisam bila kod doktora, pomislih, hajde da ne budem baš tolika brđanka, bar jednom godišnje da proverim malo zdravlje. Poletno zakažem lekara opšte prakse da uzmem uput, siđem u ambulantu, spremna da malo sačekam. Tu se već okupilo društvo. Dobro, mislim se, ima dva lekara, nisu baš svi došli kod ovog mog.

E, pa došli su.

Sednem, spremna na stoički mir, našla na netu neku zanimljivu literaturu, sve je pod kontrolom.

Nije mi trebalo dugo da shvatim da sve kasni, da je ispred mene sijaset ljudi i da pregledi traju dugo. Već krenuo smor, gledamo se međusobno, utvrđujemo kad je kome zakazano. Žena pored mene hukće i preklinje.

U ambulantu ulazi mlađi čovek, sportska elegancija. Posle nekog vremena kreće da negoduje, šta je ovo, izašao je sa posla, nema vremena on za ove zajebancije, ovo nije u redu. Ko je šef – pita sestre koje se blago kriju iza šaltera. Doktor je šef, kažu one. „Šta li toliko dugo rade unutra, jel to doktor operiše“ -lamentira Preduzimljivi – „Mislim šta ima da radi - posluša te, da ti lek, ili napiše uput“

Tu se žena koja je huktala načisto razgali, baš joj je duhovit ovaj čovek: „E kako ste se samo setili toga da operiše...“

Posle vremena dugog kao večnost, otvaraju se magična vrata ordinacije, izlazi stariji gospodin koji treba da popije lek za pritisak i da sačeka još pola sata. Preduzimljivi prilazi da pita doktora šta se dešava i da li operiše. Doktor proziva sasvim desetog čoveka koji nije u našoj ekipi, i odgovara da sve kasni zbog sporog kompjutera. Čovek od akcije se odmiče i zove telefonom neku ustanovu da se žali.

Preostalo društvo je očajno jer je ušao lik preko reda. Kreću nemiri. Stariji gospodin sa visokim pritiskom blago objašnjava pobunjenima da je ovaj čovek hitan slučaj, da je došao iz bolnice.

Posle pola sata opet otvaranje vrata. Doktor doziva ovog „što je izašao sa posla“ ali on neće preko reda, principijelan je.

Tu se načekasmo još duže vreme, palo je i ćaskanje kako svi imaju visok pritisak, nije ni čudo. Ovo vreme, ovo društvo...Svašta se tu još dešavalo, stvarno je potrajalo.

Prozvano je i moje cenjeno prezime. Kaže mi doktor: „Pogledajte molim vas ovaj kompjuter, a meni kažu da operišem.“

Jeste neki matori program, u pravu je čovek, ali u mom slučaju audijencija je potrajala kratko. Kompjuter je bio poslušan. Ponosno sam izašla da preostaloj sabraći dam nadu, da eto, može i brzo da se završi, da će, jednom, izgovoriti i njihovo prezime.

Odem do sestre da mi odštampa šta treba, kad iza šaltera mala pobuna. Naoštrile se na odsutnu koleginicu koja je promenila smenu, i to je iz nekog razloga sve njih poremetilo, jedva dobih taj list papira, baš su bile uznemirene.

Izlazim konačno na vazduh. Malo se promenilo vreme, neko sunce je granulo.

Dobro je.

INTERVJU

Dragana Kanjevac — Sun, 23 Feb 2025 09:08:06 GMT

Pre neki dan emitovan je na teveu intervju sa Predsednikom. Osupnu se Fejzbuk bratija, ne valja intervju, te razne podzemne teorije, kako i dolikuje. Dotičnu emisiju nisam gledala, posle malo bacih pogled da vidim zašto se Fejzbuk braća i sestre sekiraju. Pošto ne pratim teve seriju o Predsedniku, (ne leži mi gluma, podela, šta li) nije mi držalo pažnju, ništa vezano za vođenje razgovora.

Intervju je veoma delikatna novinarska forma. U to sam se lično uverila, intervjuišući stotine ljudi. Nekada su to bili odlični intervjui, nekada skoro pa promašaj. Najbolje razgovore sam vodila sa najvećim medijskim namćorima.

Dobra priprema je neophodna ali previše pripreme uništava spontanost razgovora. Morate da budete dobar slušalac ali da usmeravate tok priče. Da budete saosećajni ali opet ne previše. Apotekarske su doze svakog elementa dobrog intervjua.

Nikada nisam radila političke, takozvane hard talk razgovore. To je stvarno posebna priča. Ipak desila se jedna neobična prilika da razgovaram sa političarem. Zamolio me je drug i kolega koji je producirao politički magazin za neku od vojvođanskih televizija – da obavim desetominutni razgovor sa Draganom Markovićem Palmom. Gde me nađe, pitam ja, kaže on - niko od ovih mojih saradnica neće da razgovara sa njim.

Ja ću.

Pošto je stvar bila naručena, bilo je tu nekoliko pitanja na koje je Palma trebalo da odgovori. Da bih napravila celovit razgovor, bacih se na pripremu ne bih li se dodatno uputila. I možda dodala razgovoru neku boju osim politički sive. Više sebe da zabavim.

Razgovor je bio zakazan u kancelariji u Skupštini za podne. Petnaest minuta ranije, čekala nas je saradnica, smestila nas, postavili smo se. U dvanaest nula nula ušao je gospodin Palma, rukovao se sa svima i seo da razgovara.

Držao se političarski, nije baš odgovarao na pitanja, vozio je svoju priču. Na kraju razgovora sam ga zamolila da postavim jedno lično pitanje:

„Da li je istina da pijete dva litra Koka-kole dnevno?“

Onoliki čovek odjednom se kao dete zarumeneo, baš postideo. Jeste, to mu je jedini porok, trebalo bi da smanji, svestan je i sam.

Da sam htela da manipulišem, to pitanje bih postavila pri početku.

Eto, ne znam zašto se na temu intervjua setih pokojnog Palme, ozloglašenog političara koji je bio kulturan i došao na vreme. Čak se i postideo. Neobičan događaj, poučan za rušenje predrasuda.

Intervju je zahtevan zanat. Moraš da budeš i psiholog i strateg. Ali pre svega -čovek u kontaktu sa drugim čovekom.

Nije lako.

RADOJE

Dragana Kanjevac — Wed, 19 Feb 2025 15:19:13 GMT

Išla sam u OŠ „Radoje Domanović“. Kako se provukao da u to vreme nosi ime škole, pravo je čudo, imajući u vidu da su se škole tada zvale „Josip Broz Tito“, „25. maj, „Sedam sekretara SKOJa“ i sve u tom stilu.

Provukao se i u nastavnim planovima, nije smetao tadašnjoj vlasti jer je njegova kritika bila usmerena na nenarodne režime iz prošlosti, pa je takvo slobodarstvo bilo prihvatljivo.

Naš Radoje bio je satirični pisac, novinar, proganjan i više puta otpuštan. U stalnoj pobuni protiv nepravde, osnivao je časopise, pisao, svašta je stigao da uradi za malih i mladih 35 godina koliko je poživeo. Borio se protiv vladajućeg režima, da bi, shvativši da se padom Obrenovića ništa nije promenilo -razočarao, razboleo, živevši u siromaštvu. Kažu da je stanovao u nekom suterenu u Lominoj ulici.

Pročitam opet “Vođu”. Te pripovetke se i najslabije sećam, kao da se na njoj nije instistiralo u lektiri. Radi se o potpuno alegoričnoj priči o narodu koji je u potraži za plodnom zemljom, krenuo u selidbu izabravši za vođu poduhvata - stranca, očigledno putnika kojeg su ugledali da se odmara ispod drveta. Sad, da ne spojlujem Radoja, i ne prepričavam kako se obožavanje vođe završava. I ko je Vođa. Sad mi je jasno zašto se ta priča preskakala. Dobro je da je Radoje pretekao školskim komesarima.

Sve je isto i sada.

Njegovi novinski tekstovi, uz izmene detalja iz epohe, mogu komotno da budu danas objavljeni.U tekstu „Jednako „oni“ u modi“, Radoje ispituje neobičnu pojavu da su ljudi koji napreduju u svim režimima trenutno „u modi“ i navodi slučajeve i primere ljudi „za sva vremena“

E moj Radoje, pa ta moda traje i danas. Baš je podugačak ovaj modni trend.

Radojev usud i blagoslov je što je i dalje aktuelan.

Loše pojave u društvu opstaju.To je i doprinelo da njegov život bude toliko kratak. Ali svojim nesvakidašnjim darom kojim je posmatrao to društvo, nabaždario je mnoge od nas, malih čitalaca - na razmišljanje svojom glavom.

Što je, opet, i usud i blagoslov.

PRISLUŠKIVANJE

Dragana Kanjevac — Mon, 27 Jan 2025 09:28:34 GMT

Odem ti ja na kupujemprodajem, pretražujem mikrofone za snimanje razgovora, takozvane „bubice“ - kad ono - imam šta da vidim.

Sve neki mali prisluškivači! Te kao privezak.. šta je ovo? Kakav je ovo Votergejt na oglasima?

Nikakav ovde krupan skandal nije u pitanju. Profesionalci imaju svoju opremu, ovo su neke amaterske stvarčice, ali u koju svrhu zapravo?

Kažu prodavci - da biste saznali pravu i jedinu istinu.

Au, brate, kakvo obećanje.

“Želite da čujete i snimite ono što inače ne možete? Sumnjate da Vas lažu i dovode u zabludu? Želite da znate šta pričaju o Vama, i da otkrijete pravu i jedinu istinu? Na pravom ste mestu. . .

Dakle, ove naprave služe da se postave mužu, ženi, kolegi. Izađete kao iz kanca pa pustite da vas ogovaraju. Ludnica.

Ili snimate muža kuda ide i da li se švaleriše kao što već to odavno znate? Ili vam se supruga često sklanja kad je neko zove a stisla telefon, ne da se proveriti? Na pravom ste mestu.

“Ne dozvolite da vas bilo ko laže, prisluškujte šta se priča u autu, sobi, kancelariji”

“Ne želite da živite u zabludi i da vas lažu? Saznajte apsolutno sve što vas zanima!”- objašnjavaju prodavci robu. Aktivacija na glas, mnogo mogućnosti..

Pojava je univerzalna, ne prave se ove igračke u Srbiji. Na oglasima lep broj pregleda. Mnogo ljudi, dakle, ima nameru da prisluškuje druge ljude..

Cenim ipak da će ove snimače najpre da kupi sumnjičavi supružnik ili učesnik u komšijskom ili rođačkom sporu.

U stvari, ne znam ništa o tome.

Ne mogu ni da zamisim da neko postavi prisluškivač a da to nije neki film ili serija. A tek ne mogu da zamislim na koji način će ovakve radnje da reše bilo kakav problem.

Ali, da se sluša - sluša se.

NAMA TOPLO NJIMA HLADNO

Dragana Kanjevac — Tue, 21 Jan 2025 12:25:10 GMT

Ponedeljak, slava Svetog Jovana. Slava moje majke i rodbine. Lep je taj dan uvek, topao porodični. Između odlazaka u goste, bacim pogled na Trampovu inauguraciju.

Glavni program već je prošao. Tiskaju se oni moćnici, kao da im je tesno. Čekaju neke protokalarne redove, malo je mesta za toliku elitu. U zadnji čas se odlučilo za unutrašnji prostor pošto je napolju nesnosno hladno.

E ja stižem baš na deo gde Trampovi moraju da izađu napolje na brisani ledeni prostor i isprate bivšeg predsednika kojeg helikopterom voze u vojnu bazu. Novi potpredsednik sa ženom po protokolu ispraća Kamalu Haris sa mužem. Njih čeka limuzina.

Harisova je najbolje prošla jer je prva nestala u limuzini i brzinski se sklonila od ledenog vetra koji je šibao.

Trampu hladno, smorio se ali se drži.

Melanija ima problem sa vetrom i šeširom.

Bajden nema nikakav problem, stoji čovek blaženo i čeka da mu se kaže kad treba da hoda.

Njegova supruga stoički odoleva hladnoći i misli se „samo da se dokopamo i tog helikoptera...

Novi potpredsednik , mladi Džej Di Vens njegova supruga jedini su iz ove ekipe koji su se vrhunski proveli. Njima nije hladno, njima je fantastično, i istinsku su srećni što su tu gde jesu. Oni su između ostalog i istiniti likovi iz holivudskog filma Gorštačka elegija sa Glen Klouz - snimanog po Vensovoj autobiografiji. O tome kako je dečko iz urušene porodice i socijalnog dna stigao do Jejla, gde je upoznao i suprugu .Tako da mu ova inauguracija dođe kao neki dodatak filmu o sebi, mogući hepiend.

O hvala Bogu, danas je Slava i ima puno zagrljaja i poljubaca, trpeze su pune najlepše hrane napravljene sa pažnjom i ljubavlju.

Ušuškani među najbližima, bez smrzavanja i protokola, bar danas smo se bolje proveli od svetskih moćnika i krojača svetske sudbine.

Trči, mali, trči!

Dragana Kanjevac — Mon, 13 Jan 2025 16:35:12 GMT

Kako sam otvorila vrata od samoposluge, prolete mi ispod ruke mali Rom, i nestade iz prodavnice.

Sve mi je bilo jasno. Maznuo je nešto.

U samiški iz daljine lenjo prilazi poveći momak, shvatajući da je mali pobegao.

Kradja je nemoralna, nije u redu, greh je, kako god da okreneš. E sad, objasnite vi meni zašto se meni osmehnuo brk kad sam videla da je mali zapalio? Pomislih, trči, mali, trči i pojedi ti to što si uzeo, nemoj nikom da daš!

„Ne kradi“ je princip. Dakle važi uvek, bez obzira na situaciju i okolnosti. Nema tu izuzetaka.

Sitne krađe u Americi se ne gone krivično, već su prekršaj. Ne isplati se za te sume goniti ljude, a nije naodmet ni mala kupovina socijalnog mira gladnih i ubogih - u jednoj od najbogatijih zemalja sveta.

Ne smem ni da zamislim život malog Gancija. Spava li u zatvorenom prostoru, ima li krevet? Koliko sati provede dnevno na ulici i ima li gde da se vrati? Šta jede - to vidim. Krade iz samiške.

Tu mi nekako prorade dvostruki standardi i navijam za malenog koji se vešto iskrao iz radnje.

Trči, mali,trči.

Probaj da ne kradeš, i onako ti je život podelio nikakve karte.

Svu ti sreću i čuda nebeska želim.

U ZADNJI ČAS

Dragana Kanjevac — Wed, 08 Jan 2025 13:01:16 GMT

Mislila sam da sve znam prazničnoj groznici kupovine – i kako da je mudro eskiviram. Držala sam se podalje od gužve sve do Badnjega dana kada sam u pet popodne - ne pitajte zašto - krenula u nabavku sirovina za kolače. Radnje rade do šest.

Odem do prvog supermarketa sa blagom sumnjom da ću da nađem taj određeni sir.

Tek ono - nema sira ali nema ni piškota! Trči u drugi supermarket, vreme odmiče, penji se, vezuj kuče. Nema onoga što tražim. Jesu li to slatkiši od piškota neki drevni običaj, ili baš to volimo ovde, šta li. Nisam ni pomišljala da smo svi u gradu nagrnuli na piškote kao blesavi.

Vreme mi curi ali odem u veeliku samoposlugu, dakle lokacija broj tri. Piškote naravno ne postoje, nema ih nigde, kao da nikad nisu postojale, brate mili. Ai zato nalazim sir italijanskog imena kojem se približavam u neverici, radost kreće..

Tek, jedna elegantna ženska ruka uzima poslednji komad sa gondole i nehajno ga stavlja u korpu. Krećem da molim gospođu da mi ustupi artikal, ona ne čuje, ima slušalice, nekako me je videla i dade mi žena sir, divna jedna gospođa.

Već je kraj radnog vremena. Polako se brišu mašine na delikatesu, poslednji radovi pred zatvaranje.Posreći mi se sa kasom, žurba je velika, a mene čeka još jedna prepona.

Piškote, brate.

Potrčah sa kolicima i kučetom do male jedne prodavnice, mislim se, ako su moji sugrađani obrstili ovaj dragoceni keks po velikim radnjama, možda je nešto ostalo ispod radara ovde..

Sa vrata zavapim, komšinica kaže – ima! Iznosi blago, naplaćuje mi, radujemo se zajedno!

„Biće kolača!“- blagosilja me kasirka.

Šest, nula nula.

Kakva drama,kakvi obrti, u zaustavnom vremenu!

IKEA, JEDNA REČ

Dragana Kanjevac — Mon, 30 Dec 2024 15:42:59 GMT

Zamolio me prijatelj da idemo zajedno u Ikeu. Dobro je pogodio šta bi moglo najviše da me smori, ali, mislim se, hajde da i ja učinim koje dobro delo.

Naime, pomenutu prodavnicu izbegavam koliko je god to moguće, iako rado kupujem njihove stvari. Radnja je pakao. Takozvani izložbeni deo je lavirint kojim si prinuđen da prođeš. Dakle, nema ono treba mi tepih - idem do odeljenja za tepihe. Nee, druže, ima da prođeš ceo niz od početka do tepiha. Ima tu i nekih prečica ali tek onda si definitivno izgubljen u lavirintu. Tražiš očajnički zaposlene ljude u žutom, ne bi li saznao gde je više ta rasveta – aaa pa morate da se vratite. Gde da se vratim, majko mila, da li sad prečicom ili tamo gde su strelice, sa svih strana se prodaju neke sitnice, što čovek ne bi uzeo i ove slatke čašice, vidi i posteljina je na sniženju...

Dakle prinuđen si da prolaziš tačno određenom trasom. Čemu ovaj totalitarizam, ko u logoru nekom. Nije to slučajno. Osmišljeno je da sve moraš da vidiš, da ti se rodi želja, zatim da se uhvatiš za te sitnice na popustu, pa da se setiš šta ti još treba, ili će da zatreba.

Potrajala je ta naša kupovina, lagano se preznojavam, gorušica me neka sustigla, borba ljuta. Guramo velika kolica, udaramo ljude po glavama vrhom smotanog tepiha i izvinjavamo se. Prepuna radnja, svima sve treba i mora sad da se kupi.

Prođosmo nekako lavirint, našli sve šta treba, birali skuplje stvari nego što je bilo planirano, jer, baš su lepe, pa na novi nivo pakla zvani kasa. Ogromni redovi ljudi sa prepunim kolicima, neprogrešivo biram kasu gde ljudi ispred nas imaju najviše robe, treba im i račun za firmu, naravno. Tu pored stoje još neke neodoljive stvarčice koje iznemogli kupci dodaju i bilduju račun, šta, nije skupo, baš je praktično i simpatično.

Račun mog prijatelja bio je tek nešto duplo viši od planiranog.

Odbauljasmo nekako do kola, potrpasmo stvari, zadovoljni, ipak je bila uspešna kupovina. Prolazimo pored žutog bilborda sa velikim natpisom “POPUST do 40%”. Eh ta malena reč “do”, koja sreću kvari…

Umorila sam se kao drva da sam utovarivala – samo, kad slažeš drva nisi u hali pod neonom i niko ti ne crta strelice kuda da ideš, nego si brate, na čistom vazduhu i sam biraš kako ćeš da slažeš cepanice.

Uvek pre u drva nego u Ikeu!

MUZEJSKA GIMNASTIKA

Dragana Kanjevac — Fri, 27 Dec 2024 20:08:37 GMT

Dolepršaše vesti iz drevnoga Niša: novi direktor Narodnog muzeja je profesor fizičkog.

Kako li će to da izgleda, da li će zaposleni počinjati dan u vrsti, sa zagrejavanjem i trčanjem par krugova oko Muzeja? Da li će uneti kozliće krugove i strunjače da obogati postavku? Ništa ovo nije smešno, naročito ljudima muzejskih struka - šamar u lice svakoj osobi koja je odlučila da život posveti ovim profesijama.

Tako je pre više godina za direktorku subotičkog bioskopa i kulturnog centra Lifka postavljena žena poljoprivredne struke, koja je pošteno u svojoj biografiji navela da joj je uža oblast semenarstvo. Da li to znači da direktor semenare treba da bude istoričar umetnosti, kakva je ovo zbrka?

Naravno da svi znamo da je zapošljavanje preko veze i po partijskoj liniji jedan ustaljeni običaj. Ako komentarišete u društvu ovakve slučajeve, uvek će se naći neko ko će da vas proglasi naivnom budalom i da vam mudro spusti, u stilu - čemu čuđenje?

Veliki je poraz taj nedostatak čuđenja.

Nego, pitam se kako se oseća čovek koji je zaseo u pogrešnu fotelju. Da li je nastavniku fizičkog neprijatno što malo šta razume o oblasti kojom upravlja. Kakve zbirke, kakvi kustosi, kakva konzervacija, zaštita, arheologija - ko će to sve da popamti? Kako će da odlučuje, kockom?

Ili ova žena iz Subotice koja je možda vrsni stručnjak iz oblasti semenarstva, ali avaj, eto nje u fotelji direktora bioskopa i malenog kulturnog centra. Kako li se ona osećala, naročito ako ne poznaje i ne voli film.

Jednom sam sanjala da na velikoj sceni sviram violinu, koju ne znam da sviram. Kakvo preznojavanje,neugoda strašna. Prava noćna mora.

Preznojavaju li se ovi zalutali direktori, ili im je baš super što su direktori bilo čega, pa i tih institucija kulture, jebiga neko mora i to da radi. Da se oni pitaju verovatno bi birali jače firme. Ali eto, zapade ovog profana fizičkog - Narodni muzej.

Pa dobro, ne može baš sve da se ima.