S obzirom na to da nisam bila u prilici da se odmah upustim u novu selidbu, sledila sam potrebe svog tela. Svaki put bih se na zov sunca izvlačila iz stana. Umesto autobusa birala sam šetnje. 15 minuta u parku počelo je da se produžava na sat i po. Odlučila sam se za ono što je u tom trenutku bilo izvodljivo. Fokusirala sam se na svetlost dostupnu van mog doma.

Ipak, bilo je nečeg sebičnog u mojim odlascima. Biljke u prostoru nisu imale tu slobodu. A kako se bližila prva zima, bilo je poprilično jasno da nas čeka ista sudbina.

Te zime sam se strahovito sporo vukla po stanu

Bilo je očigledno da sam nedovoljno cenila i ono malo reflektovane svetlosti u jesen. Sada bih unela još ogledala i dodatno je reciklirala, mislila sam. Koristila bih maksimum onoga što mi je servirano. Budila bih se ranije i otvarala širom prozore. Želja da pišem sigurno bi više treperala u meni i bila bih kreativnija.

Držala sam se toga kao da direktna sunčeva svetlost garantuje i duševno prosvetljenje. Pritom, do tog trenutka nisam ni znala da radim na solarni pogon.

Na proleće, moj problem je trebalo da bude rešen. Ali nije.

Belina spoljnih zidova je ipak bila obrnuto proporcionalna mojoj kreativnosti. Osećala sam se kao da mi se sopstvena teza podsmeva.

Kao potpuno izgubljen slučaj, odlučila sam da dam poslednju šansu svom ranom ustajanju. Bio je kraj juna kada sam u 5:19 h u ogledalu dnevne sobe ugledala Sunce. Eureka! Na svega 20 minuta, tokom kratkog perioda od nepuna dva meseca, u skrivenom uglu stana, smeštao bi mi se čitav svemir.

Ovo nam je peto zajedničko leto

Kada sam ga uporedila sa prvim, baš ovih dana, kada se severna hemisfera sve manje naginje ka Suncu, shvatila sam čemu me je odsustvo direktne svetlosti podučavalo.

Zapanjujuće mi je da ću ovo reći, ali u nekom trenutku kao da sam dobrovoljno pristala na ograničenu sunčevu svetlost. Ali zašto? Pa, čini se da mi određene restrikcije zapravo podstiču kreativnost. Ne mogu da tvrdim da li je do difuznog svetla i senki ili nametnutog ritma, ali to što mi je prostor u kom stvaram ograničeno obasjan, učinilo je da mi stvaranje što manje zavisi od spoljašnjih faktora.

Problem moje kuknjave prve godine ticao se estetike, vajba, atmosfere, kako god to želiš nazvati, koja mi jeste nedostajala, ali u kojoj bih vrlo verovatno više vremena provodila pripremajući se da pišem nego što bih pisala.

Ograničenje me je vremenom nateralo da izvučem najbolje iz onoga što mi je dato. Ili, kako sam pre neki dan to navela u dnevniku: Činjenica da Sunce još jednom odlazi za moju kreativnost baš ništa ne znači.

Već ovog jutra ponovo me je napustilo.

Leave a comment

Inicijativa je bila spontana, inspirisana idejom da se upoznam(o) i povežem(o) sa, kako ću kasnije shvatiti, mojim ženama. Jutro je bilo toplo, duvao je vetar i razmišljala sam kako utorak ima svoj šarm, čak i u danima kad ne šaljem njuzletere.

Dan pre poslala sam pisma. Što je značilo da su mi radost i uzbuđenje bili pomešani sa iščekivanjem i otpuštanjem. Utorak koji je obećavao.

I zaista, bio je savršen. Beogradski rečeno, kao da sam pronašla parking na Vračaru, i to iz prve! A negde posle podneva, nakon prvog susreta i turistiranja rodnim gradom, poželela sam da potraje.

“Ako bih i proživela koji dan mrmota ovako, ne bih se žalila.“

Kada sam prešla na drugu stranu Save, čekajući još jednu divnu dušu s njenim pismom, nisam mogla da se uzdržim. Otvorila sam dnevnik i neusiljeno zapisala: A zašto?

Cela ta scena mi danas deluje nadrealno, jer sedeti u blizini Beogradske autobuske stanice, ispod nadvožnjaka u upadljivo beloj odeći i haosu obližnjeg gradilišta, teško da se može okarakterisati odgovorom koji sam tad zapisala.

MIR.

Ipak, u ovakvim situacijama od sebe ne zahtevam metafizička objašnjenja, već se vodim intuicijom — pa je samo ta jedna reč i ostala zabeležena. Bilo je očigledno da me ništa ne može poremetiti.

A onda sam na koverti primetila ime devojke s kojom sam se ispričala pre pet sati!

Permutovala sam.
Pomešala sam.
Pogrešila sam.

Pošto sam grešku već držala u ruci, bilo ju je gotovo nemoguće ignorisati. Spoznaja je brzinom svetlosti promenila izraz mog lica. Mogla se pročitati.

“Prvi put otkako šaljem pisma, dostavljam ih lično. I to ću sad upropastiti!“

Međutim, ti susreti — i taj utorak bili su mnogo toga, a ponajviše podsetnik da dobra greška u pravom društvu postaje supermoć. Tog dana, stvarnost NotebQ Mail Cluba postala je sveprožimajuća. Sve se povezalo. Priče, ljudi, odnosi, rituali. Pa kad sam im ukazala na svoj propust, obe su skoro sinhronizovano (jedna uživo, a druga na telefonu) odreagovale sa: Ništa nije slučajno i sve ima svoje zašto.

Da bih izbegla reku suza, počela sam da se čistim od prašine.

U vozu, na putu nazad, ponovo sam otvorila dnevnik i dodala: Zbog fantastičnih žena, ovog utorka, osetila sam kako se lakoća može smestiti u jednoj grešci. Hvala vam!

Aleksandra i Katarina su na trenutak postale deo međusobne stvarnosti. I sve su šanse da će ih život negde nekad ponovo uvezati, jer su magične.

Ovom greškom, dobile su presimpatičnu uvodnu priču odakle još seže njihovo poznanstvo. A o tome dokle sve sežu granice NotebQ Mail Cluba, shvatila sam da tek sad počinjem da otkrivam.

Prijave za NotebQ Mail Club br. 14 su otvorene!

Možeš se prijaviti do 15.08. <3

Unutar pisma očekuje nas i specijalna kovertica iznenađenja. A ako budemo dovoljno strpljive ovo pismo će prevazići sve dosadašnje dimenzije opipljive umetnosti. 🌀

Gostujuća umetnica je definitivno nadmašila inicijalnu ideju kluba.

Što se tiče autorske priče, avgustovsko izdanje će biti kompresovana verzija osećaja pripadnosti. To je sve što znam u ovom trenutku. Pisma su živa stvar.

Pridruži nam se klikom na zeleno dugme.

⟡ NotebQ Mail Club ⟡

P.S. O konceptu dobre greške u pravom društvu pisala sam u ovom tekstu:

Pripremala sam se za sedmi po redu razgovorni klub na srpskom jeziku kada sam se našla u intenzivnom pokušaju da prepričam sve scene koje su se smestile u frazi s kojom sam i započela njuz: “negde između“.

S ove vremenske distance jasno mi je zašto moje uskakanje u ulogu voditeljke razgovornog kluba mnoge nije iznenadilo. Objektivno gledano, dobar deo svog odraslog života posvetila sam glagolskim oblicima, metaforama, interpunkcijskim znacima i pričanju priča. Stoga je bilo skoro pa predvidivo da sada podržim i strance koji na specifičan način, slično meni, rade na svom izražaju na srpskom.

Mogu slobodno reći da me je splet srećnih okolnosti doveo dovde. Počelo je neobaveznim pozivom prijateljice da gostujem u jednom od njenih razgovora sa Rusima. Želela je da vidim da li bi mi se nešto tako svidelo, pa da tokom leta potencijalno preuzmem njene termine. A onda me je dovela pred svršen čin i u prvoj rečenici zajedničkog časa saopštila: “Ovo je Ema i od sledeće nedelje biće moja zamena.”

Jedva da sam sebe ikad videla kao moderatorku ili voditeljku ovakvih i sličnih događaja. Ali nakon prvog samostalnog susreta, i prilike da doživim maternji jezik iz druge perspektive + konstruišem rečenice bez viškova, zaljubila sam se.

Za naš poslednji susret, izabrala sam temu: život između dva ili više jezika. Obično bih se fokusirala na nešto konkretnije, ali stekla sam utisak da bi, bez nabrajanja vrlina i mana srpskog jezika, sve što bi usledilo moglo biti suvišno.

Obavila sam svoju pripremu pre časa. Osmislila koncept, igru u skladu sa prethodnim istraživanjima, i izvukla pitanja. Čekajući ih da podele reči ili rečenice koje najčešće koriste, primetila sam nas sve zajedno u odrazu ogledala. I ništa mi nije toliko privuklo pažnju kao impresivna lakoća grupnog poduhvata da stvorimo nova značenja jezika i odnosa.

Prošlo je nekoliko sekundi mog promatranja kako li će se ovo iskustvo preliti u mom izrazu, kada me je Maria prekinula rekavši: “Smiri se. Moja omiljena i najčešće korišćena rečenica je: Smiri se.”

Pa, bio je to prvi put da se na te dve reči nisam nakostrešila.

Subscribe now

Prijave za julsko izdanje NotebQ Mail Cluba su otvorene

I traju do 15.07. 💌 Koncept spore pošte je za tebe ako voliš da stvaraš kolekcije sećanja, sakupljaš opipljive dokaze postojanja i ne sudiš sebi po rezultatima, već po lakoći življenja. <3 Sve detalje o NotebQ Mail Clubu saznaćeš OVDE.

Vodilja narednog pisma je fotografija koju sam zabeležila pre mesec dana. I rekla bih da predstavlja primer toga kako se kreativna energija preliva iz jednog hobija u drugi, posebno onda kad se prepustiš stvaranju i van ekrana.

I jako bih volela da te podstakne da širiš svoju kreativnost dalje.

⟡ NotebQ Mail Club ⟡

U početku sam se odmah susrela sa problematikom — manje pošte u mom kraju jednostavno ne prodaju markice: “Moraćete do neke veće, u centru možda, ili kod Limanske pijace.” Ali sam se i u većim centralama susretala sa nedovoljnim brojem ili izborom. Zapravo, jedno od ta dva je u prvim mesecima neprestano predstavljalo problem. Čak sam neko vreme razmišljala o izradi personalizovanih poštanskih markica, iako bi, sa stanovišta finansija, to bio preveliki trošak za početnu fazu kluba.

Čekajući u redu za još jednu turu markica, sa figama među prstima i nadom da ću, ukoliko ih bude dovoljno, kupiti i za naredni mesec, načula sam dve devojke kako razgovaraju o postcrossingu i filateliji u Takovskoj. Bingo! Kako se toga ranije nisam setila?

Sledeće srede, pet ili šest meseci od slanja prvog pisma, uputila sam se za Beograd. Ili, da budem preciznija: otišla sam za Beograd, svratila do Takovske, ušla u filateliju, sela u fotelju i birala nove markice. Znam, čist romantizam. <3

U petnaestominutnom boravku u filateliji, kunem se, mogla sam da evociram uspomene na Beograd iz šezdesetih godina.

Oduševljena izborom koji imam pred sobom, markicama tek izašlim iz štampe (da li treba da napominjem da će ih moja pošta imati tek za dva meseca?) i razgovorom sa filatelistom koji me ne požuruje, i još deli uzbuđenje zbog novog rituala koji zajedno otpočinjemo. Galantan i, kako ću u nekom sledećem dolasku saznati, darežljiv čovek, koji ne propušta priliku da me svaki put priupita: kojim ih povodom kupujem u tolikom broju?

Od tada je prošlo šest ili sedam meseci i, ako se ne varam, fali mi još minimum dvanaest poseta da mi predlože saradnju NotebQa i Pošte Srbije. Na njihovu sreću, odvažila sam se na još jednu godinu sa pismima.

Razmišljala sam da prilikom sledeće posete filateliji iskoristim poslednji IG post kao mini-prezentaciju NotebQ Mail Cluba. Šta misliš? 🤭

💌 Sve o NotebQ Mail Clubu

Prethodne NotebQ kolumne:

Ako ti se dopala kolumna, možda ćeš uživati i u ovim pričama.

Ispod krpe na stolu nalaze se tačno dva brufena. Nisam ni doručkovala, a već razgrađujem ovalnu tabletu u sebi. Inače se ne bih opisala kao tabletoman, ali ovog meseca statistika mi je poražavajuća. Posebno kad iscrpljena ne legnem da gledam u zid, već se dodatno cedim pred ekranom. Logična posledica naše opsednutosti telefonima.

Ne valja mi kad sam tako neodgovorna prema sebi.

Sva sreća pa sam prethodnih pet dana pripremala i pakovala pisma, te se osećam dovoljno vešto da stvaram rukama.

Većinu vremena sam improvizovala. Čitala, igrala sudoku i uređivala planer. Ali nedovoljno. U naletu intuitivnog bunta izvukla sam vreću s pistać-zelenom tkaninom, preostalom nakon kursa šivenja (što je priča vredna posebne kolumne), i šivaću mašinu.

Sat i 37 minuta kasnije položila sam licem na lice prednji deo wanna be futrole za naočare i čiodama je prikačila na donju stranu. Imala sam utisak da svaki šav oponaša dinamiku mog disanja. 1/4 nesigurnosti, 1/4 perfekcionizma, 1/4 početničkog duha i 1/4 prepuštanja.

Nisam imala predstavu da me zvuk mašine može toliko umiriti pri kraju.

Dok sam prišivala donju ivicu i bočne strane, nisam mogla da se ne zapitam: kako je moguće da mi stvaranje rukama još uvek nije primarni instinkt? U svetu u kom svesno biram sporiji tempo i dalje imam dane u kojima ulažem ogroman napor da odaberem opipljivu stvarnost. Možda da šivenje uključim u jednu od onih vežbi strpljenja i prisustva? U planeru bih to zavela pod nazivom Iz glave u telo ili U kontaktu sa sobom.

Usudila sam se da izgovorim: “Poslednji šav!“ kada me je dobro poznat zvuk notifikacije upozorio na temperaturnu promenu u gradu, kao da je već sama nisam osetila. Da bih na vreme osigurala šav, za šta sam već bila zakasnila, previše sam zadržala tkaninu i šav je preskočio.

*Perfekcionizam se upravo vratio u chat.

Sjajno. Zbog ovoga ću potencijalno popiti i poslednju dozu brufena.

Subscribe now

U junu mesecu (da budem precizna 20.06.) šaljem jubilarno dvanaesto NotebQ Mail Club pismo. 💌 Ako bi da doživiš pisane reči na papiru sa dozom vizuelne i opipljive umetnosti gostujuće umetnice i mene, ovo izdanje može biti sjajna prilika da zaviriš unutar NotebQ Mail Cluba. Prijave za jun mesec su otvorene do 15.06. i možeš nam se pridružiti OVDE.

“Je l’ slobodno? Omiljena klupa mi je zauzeta, a vi mi delujete kao dobro društvo.“ Spušta kese pored mojih nogu i poseže za najzaturenijom. Deluje mi kao dama koja na pijaci prvo kupuje najbitnije. Zanima me do koje ju je tezge jutros odvela njena odlučnost.

“Mlada devojko, da li ste za hleb i slatko grožđe?“ Osmehuje mi se kao da smo već vodile ovaj razgovor, a njeno iskustvo sigurno naslućuje moj odgovor. Prija mi što ne nameće stvarnost koju predoseća. Veština koju cenim kod njene generacije.

“Da znate da jesam.“ Bilo ko drugi da mi je ovo ponudio, uverena sam da bih odbila.

“Oh, divno. Inače nije svako tako otvoren da proba. Najčešće zato što ne znaju šta ih očekuje.“ Pri prvom zalogaju pomišljam: od danas želim da živim kao Radmila. Odmah bih još. Za naš prvi, i ispostaviće se jedini, susret — vrlo dobro.

Pričale smo o strahu. Strahu od nepoznatog. Strahu od loše procene. Strahu od kraja pre nego što počnemo. Kao i svaka pristojna osoba koja voli da piše, učinila sam najlogičniju stvar — pamtila sam teze njenih zapažanja za neki naredni njuzleter. U tom trenutku, nisam obraćala dovoljno pažnje na sitnice, ali sam pretpostavljala da ću je bolje predstaviti ako podelim šta mi je ispričala.

Jedanaest minuta kasnije, obe smo pojele po grozd. I koliko god nam se razgovor činio kratkim, bilo je jasno da ga nećemo produžavati vremenskom prognozom. Može biti da je teta Rada to sama odlučila, jer ipak sam ja bila gost njene rutine, a ne obrnuto. A možda je samo primetila da u glavi multitaskujem.

Čekajući je da pokupi kese, pogledala sam u svoju šaku punu mrvica i petiljki, ali pre nego što sam uspela da je priupitam zašto baš hleb i slatko grožđe, čula sam kako pozdravlja prijateljicu s pitanjem: “Meni se danas baš posrećilo, a tebi?“

Subscribe now

Originalni tekst o Radmili je objavljen pre dve godine. Ostavljam ga u izvornom obliku kao trag prvobitne verzije ove priče, ali i kao podsetnik da se pisanje vežba pisanjem.

Tokom jednog poslovnog sastanka, baš kada sam želela da izbegnem pitanje sagovornika, čula sam svoj stav na temu: zašto mi je kontinuitet pisanja važniji od perfekcionizma u ovom zanatu.

Zvučao je ovako nekako:

Istina je da principe koje pratim dok pišem za klijenta, svoj njuzleter ili Instagram nisu isti, ali ono što ih čini jedinstvenim nisu pravila koja pratim — već načini na kojih ih prilagođavam sebi.

A da bih to izvela, potrebno je da ostanem prisutna u svojim mislima. Dosledno pisanje mi u tome dosta pomaže, ali kako ne bih skliznula u automatski režim, oslanjam se na navike koje me uvode u tok pisanja.

Pa pre nego što kliknem na create new article, evo šta sve činim.

Sudoku

Dok još nisam počela da baratam rečima, bila sam osoba koju smiruju brojevi. Posebno kada uz pomoć njih rešavam probleme.

I možda je neobično što za bolju povezanost s mislima koristim sudoku, ali saslušaj me.

Nedavno sam pročitala članak koji navodi novu studiju koja otkriva da “kreativnost podrazumeva složenu interakciju između spontanog i kontrolisanog razmišljanja. Odnosno, spontanog osmišljavanja ideja i kontrolisane procene da li će ideje funkcionisati.”

Sudoku me, zbog svojih pravila, stalno navodi da koketiram između spontanosti i kontrole.

Iako u trenutku rešavanja ne razmišljam o novom tekstu, kroz sudoku aktiviram proces razmišljanja koji kasnije nesvesno koristim u pisanju.

Ekosistem ideja

Ako je sudoku navika za sticanje kakve-takve stukture, onda je ekosistem ideja sve suprotno od toga. Ovo je, dakle, samo fensi naziv za neestetične stranice u planeru i post-it papiriće koji se vuku po njemu.

Tu završavaju misli koje ne znam gde da smestim. Rečenice bez konteksta. Naslovi koji se nikada neće iskoristiti ili skice ideja koje ne planiram dalje da razvijam.

S vremenom sam naučila kolika je važnost ovakvog prostora, s obzirom da sve što tu zapišem nije dobro, smisleno ili, ne daj bože, završeno.

Subscribe now

Pokušaj da istu misao izrazim kroz različite medije

Kako sam počela da se izražavam i kroz druge medije, tako sam počela i da pišem s većom radoznalošću.

Uzmimo, na primer, trenutak kada sam za njuzletere pravila kolaže. Ono što je u tekstu bila linearna misao, u vizuelnoj formi se razlagalo na slojeve.

A kako povremeno snimam i učim da montiram videe, kroz ritam i pokret sam shvatila da ista ideja može imati potpuno drugačiji ton — ne zato što menjam njenu suštinu, nego način na koji je prezentujem.

Fotografija me, s druge strane, navodi da pronađem jedan kadar koji može da prenese esenciju misli, dok sa pismima formiram sistem u kom se misao ne završava, već nadograđuje kroz dimenziju, detalje i materijale.

Ono što želim da istaknem je da nije poenta postati ekspert u svim oblastima, već da istraživanjem dođemo do novih informacija o sebi.

Pisanje pisma

Donedavno sam bila uverena da sam pisanjem njuzletera pronašla svoj stil. Znala sam kako gradim rečenice, kojim ritmom vodim tekst i na koji način zaokružujem priče.

A onda sam, od jula meseca do danas, napisala deset izdanja NotebQ Mail Club pisama.

U početku mi se činilo da pravim neznatne promene — sličan sadržaj, samo drugačija forma. Međutim, to što sam tekst počela da struktuišem u dve kolone značajno je promenilo način na koji oblikujem celine.

Sem toga, počinjem da editujem rukom na papiru, te tekst po prvi put intereaguje sa mnom u prostoru. Usput, zašto mi niko nije rekao da je tolika razlika kad to činiš analogno?

Tačno je da sam mogla da nastavim i pratim pravila koja sam uspostavila ovde — ali nisam. Umesto toga, spontano sam počela da stvaram ono što mi je, po mom mišljenju, nedostajalo u njuzleterima: svest da priča postaje potpuna, tek kada je tvoja.

I možda me baš zbog toga ova navika ponajviše približava sebi, a onda i drugima.

💌 Sve o NotebQ Mail Clubu

Zašto je vredno razvijati svoje navike (pre pisanja)

Nijedna ideja ne započinje na praznoj stranici. Ona nastaje mnogo pre prvog slova — u načinu na koji mislimo, opažamo, naslućujemo, učestvujemo.

Zato bih se usudila da kažem kako spomenute navike nisu samo priprema za stvaranje, već stvaranje u svom najranijem obliku. I ovo ne važi samo za pisanje.

Ako postoji jedna stvar koju bih volela da poneseš iz ovog teksta, to nije ideja da svi treba da vodimo kreativne projekte ili da svakodnevno proizvodimo nešto “vidljivo”.

Rekla bih da je inicijalna ideja teksta nešto jednostavnija.

Ne dozvoli da te obrisi sopstvenih ideja, perfekcionizam ili potreba za instant rezultatom zaustave u izražavanju svojih talenata. Najpre zbog sebe i prilike da upoznaš šta sve nosiš u sebi.

Navijam za nas,
Ema

Navike koje bih pridodala ovoj listi:

Kada počnem da radim na nečemu do čega mi je stalo, makar u glavi znam da napravim to-do listu. Ali mnogo češće imam postavljen spisak prioriteta i tabelu obaveza koju, sem u digitalnom obliku, čuvam i na papiru. Ukoliko sam previše optimistična, znam da na sve to dodam i rokove. Kada pričam na ovu temu sa prijateljicama, često se pitamo: koliko smo puta za najvažnije zadatke u sklopu svojih ciljeva prekoračile te rokove?

Koliko nas kaže da će pojesti tu žabu, ali umesto pisanja tog mejla, završi u još jednom krugu dorađivanja sitnica, pisanja poruka ili skrolovanja u potrazi za nečim novim?

🙋 Ta sam. Hej, ja sam Ema i odlažem važne korake.

Pretpostavljam da nisam jedina. A onaj koji nam je prodao priču da je živeti u skladu sa sobom izvodljivo iz prve, taj nas je ozbiljno zeznuo.

Jedna od mojih navika, kad već pričamo o odlaganju, jeste da pre biram devet “lakših“ zadataka umesto jednog velikog. Recimo, pre ću napisati njuzleter, pripremiti dva posta za sledeću nedelju, odgovoriti na tri upita o NotebQ pismima i obići četiri pozamanterije, nego da napišem mejl za saradnju o kojoj maštam, ali koja od mene traži da uložim u sebe i neko vreme boravim u svojoj neprijatnosti.

Neko bi rekao da time jurim obaveze kako bih potvrdila svoju produktivnost.

U takvim danima sam u stanju da sebi ponudim i sabotažu kao što je: opet si birala “lakše” zadatke jer su brži / jer ti daju instant osećaj uspeha / jer znaš šta te očekuje. Iii, moja omiljena: ponovo si prekoračila svoje rokove.

Dakle, nazovimo stvari pravim imenom. Živeti u skladu sa sobom skoro nikad nije jednostavno iz prve. Samo što to ne znači da podbaciujemo svaki put kada se odlučimo za nešto “lakše”. Tako bar počinjem da posmatram čitav ovaj koncept.

Radi se o tome da ciljeve ne biramo samo jednom, već iznova — i da se naša predanost meri u odnosu na to koliko im se, uprkos svemu, vraćamo.

Daću ti jedan primer.

Kažeš da ti je prioritet prisutnost u odnosima. I zaista — odlučuješ da izdvojiš više vremena za druženje, da pošalješ tu poruku i organizuješ viđanje. Ali prolaze dani, prolaze i nedelje, a poziv odlažeš. Ne zato što ti nije stalo, nego zato što su se pojavile obaveze, manjak energije ili nešto sasvim treće.

I ništa od toga ne znači da ti odnosi ipak nisu važni, ali znači da ćeš, u nekom trenutku, morati da ih ponovo odabereš.

Naime, u praksi su mi brzi trikovi možda i radili za izvođenje prvog koraka, ali za svaki naredni — čini mi se da je jedini trik dosledno im se vraćati.

Tako što se pojaviš i kad kasniš.
Tako što ponavljaš jedno te isto i kad ti nije uzbudljivo.
Tako što ulažeš u sebe i kad nemaš instant rezultate.

Ozbiljno shvatiti svoje ciljeve ne znači sprovoditi ih savršeno i neprekidno, nego im se vraćati dovoljno dugo.

Pred kraj, moram da ti spomenem: iako je, po mojim rokovima, drugi njuz u martu još prošlog utorka trebalo da bude u tvom inboxu — nekad je i to odlaganje znak da si još uvek u igri.

U svom malom krugu fantastičnih ljudi ne poznajem osobu koja je iz prve i bez odlaganja stigla na svoje ciljano odredište.

Često zaboravljamo, ali volela bih da u nekom narednom razgovoru o prekoračenju rokova naglasim da nije poenta u tome što odugovlačimo, već u tome što pronalazimo način da, i pored neprijatnosti i zanemarivanja, nastavimo tamo gde smo stali.

Navijam za nas,
Ema

NotebQ njuzleter je samo delić onoga što stvaram. Ako žudiš za analognim iskustvom ili možda želiš da po prvi put doživiš pravo pismo u svom sandučetu, tu je NotebQ Mail Club. Opipljiva umetnost u tvom poštanskom sandučetu jednom mesečno.

Sve o NotebQ Mail Clubu na jednom mestu

Klikni na zeleno dugme da se pridružiš. 💌

Htela bih da rekonstruišem jednu misao koja mi neprestano izmiče. A kako vreme prolazi, sve se više mimoilazimo. Treba da pišem o njoj. Do sada se pokazalo da, kad mi se reči opiru, mogu da ih ponovo uvežem kroz priču — ali onu koju ću ispričati još nekom sem sebi.

Postoji jedan citat koji sam sačuvala i glasi: “Možda vam trebaju nova iskustva kako biste svom nervnom sistemu pokazali drugačiju stvarnost. Isceljenje nije samo stvar vremena... već je stvar iskustva.”

Bila sam pomalo razočarana kad sam mu se vratila. Mislila sam da sam sačuvala nešto apstraktnije i zamršenije od toga.

Shvatam da sam na citat odreagovala kada se u meni nazirao ustajali umor pokušaja. Pokušaja da se popravim, pokušaja da u popravci nađem svrhu, pokušaja da se zaštitim, pokušaja da se iscelim jednom za sva vremena.

Može li se pretrpeti težina protivrečnosti rada na sebi? Težina koja nastaje u težnji ka boljoj verziji sebe — kao dokaz ambicije i budnosti — ali i kao znak da sadašnja verzija nikada nije dovoljna.

Ovu vrstu zapleta nisam očekivala — ne zato što sam mislila da je nemoguća, već zato što se nisam susretala sa mnogo javnih priznanja šta se dešava nakon samopoboljšanja. Zato mi je ulazak u novo vrzino kolo češće bio refleks.

S druge strane, brisanje ideje da treba da se popravim jednako je iscrpljujuća kao i rešenost da budem bolja nego što jesam. Dok me stalna samopopravka drži u pokretu i daje privid kontrole, pauziranje iste zahteva poverenje. A poverenje u sopstvenu dovoljnost čini se dosta nesigurnijom od plana za isceljenje.

Vraćam se na citat. Zašto mi je bio bitan?

Formatiram misli u reči, nadajući se da ih tako složene mogu cimnuti i nanizati u odgovor. Ali ne polazi mi za rukom.

Mogu da nagađam. Danas ću reći da je do osećaja dovoljnosti.

Dovoljnosti koja oslikava umirujuću stvarnost i održava mir pred pritiskom. Dovoljnosti koja mi pruža priliku da opažam svet verzijom koja sam.

Uostalom, možda su mi nova iskustva potrebna kako bih svom nervnom sistemu pokazala da sam dovoljna. Isceljenje samim tim nije samo stvar vremena i iskustva, već i prihvatanja.

Ipak, slagala bih kad bih rekla da se ne pitam šta se u tom slučaju, nakon prihvatanja, dešava sa prvobitnom verzijom. Šeta li ta replika nekim unutrašnjim tunelima? Transformiše li se ona u mene ili ja u nju? Ili je možda toliko snažna da me njen izostanak poput gravitacionog polja, vuče nazad?

Ništa strašno, samo primećujem da je tekst čin igre između fikcije i stvarnosti. Rastapaju se i stapaju jedno u drugom. I uopšte nisam sigurna pripadaju li ove reči ovde. Između ostalog, može li se ovo uopšte nazvati NotebQ njuzleterom?

Pokušala sam da ga napišem ponovo.
Smatrala sam da bi to bilo ispravno. A onda me je čitav postupak podsetio na ulazak u novo vrzino kolo i još jedan pokušaj da se popravim.

Ova priča je o dovoljnosti.
Neka tako i ostane.

Navijam za nas,
Ema

P.S. Martovsko pismo dolazi sa malim znakom pažnje koji će naslikati fantastična umetnica i gošća ovomesečnog izdanja NotebQ Mail Cluba.

Ukoliko predosećaš da početak proleća želiš da iskusiš uz kreativnu, nostalgičnu i opipljivu umetnost u svom poštanskom sandučetu, prijave su otvorene do 15.03.

Priključi se NotebQ Mail Clubu ovde 💌

Pre par meseci sam po prvi put bez zadrške izgovorila: ja sam umetnica. Kao što ti je možda već poznato, u julu prošle godine odlučila sam da svakog 20. u mesecu šaljem prava pisma na kućnu adresu članovima NotebQ Mail Cluba. Negde na sredini ovog projekta počela je da me prati vazdušasta lakoća stvaranja!

Međutim, tome je prethodio period tišine. Tišine u kojoj nije bilo nijednog fizičkog dokaza da sam napravila prvi korak, dok je moj duh, nevidljivo za svet, klijao.

To je značilo da iza kulisa osmišljavam ponudu, ideju, formu i glas, analiziram stil pisanja i istražujem kako tu veštinu mogu razviti u pristupačnu, opipljivu i jedinstvenu umetnost koju ću kreirati sa uživanjem.

U isto vreme odbacujem ustaljene obrasce svog stvaranja i time, nehotice, otvaram vrata gospođi Sumnji, u svoje misli i srce.

I tada po prvi put postavljam pitanje: da li način na koji stvaramo oblikuje naš život — ili način na koji živimo oblikuje naše stvaranje?

Hajde prvo da rasvetlim i tebi i sebi zašto mi je ovo pitanje bilo važno

Ako uzmemo u obzir da sam diplomirani inženjer prehrambene tehnologije i da sam veći deo školovanja provela u laboratorijama — što je uloga za koju mi se mozak pripremao — jasno je da mi umetnički život nikada nije bio polazni identitet.

Dobar deo dvadesetih sam mislila da se umetnik postaje isključivo stvaranjem.

Drugim rečima — mislila sam da je umetnički život cilj.
Nešto što se dostiže disciplinom, izražajem, trajanjem.
Nešto što se ne počinje ako već nisi deo toga.

Samim tim mi je ideja o kreiranju umetnosti delovala daleko. Ma, čuj daleko, pre bih rekla nedostižno i rezervisano za one s druge strane (čitaj društvenjake 😊).

A ja to zovem blueprintom za život u kom ti duša ne šljašti.

Subscribe now

Priznajem, pogrešno sam shvatila šta znači biti umetnik

Poverovala sam da je umetnik samo onaj koji stvara. Da je pisac samo onaj koji je napisao knjigu. Da je slikar samo onaj koji je održao izložbu. Da je muzičar samo onaj koji je komponovao pesmu. Shvataš već koje sam sabotere sebi govorila.

Ipak postoji jedna korisna stvar koju sam naučila u laboratoriji, a kasnije utvrdila i u marketingu:

Ništa ne može ostaviti trag ako ne postoji unutrašnja reakcija.

Možeš ponavljati postupak.
Možeš biti disciplinovan/a.

Ali ako se unutar tebe ništa ne dešava — transformacija će izostati.

Kao što poruka ostaje upamćena tek kada izazove emociju, tako i umetnost dobija na važnosti tek kada je posledica života, a ne pokušaj da ga stvori.

Nakon pokretanja NotebQ Mail Cluba naučila sam sledeće.

Nema potrebe stalno kreirati kako bismo sebe nazivali umetnicima

Jedini način da sklonim pritisak sa svojih spisateljskih snova bila je da oduzmem potrebu za stalnim dokazivanjem.

Svaki put kada sam izabrala da pišem zbog cilja, zanemarivala sam svet oko sebe. Svaki put kad sam pisala za druge, nisam primećivala svoje nijanse, a svaki put kad sam samovala sa svojim mislima, gubila sam iskustvo povezivanja sa meni sličnima.

Činila sam sve da stvorim umetnički život zanemarujući da isti ne postoji samo u trenucima stvaranja.

Zato je NotebQ Mail Club postao mnogo više od projekta. On je konkretna manifestacija umetničkog načina života i prilika da i ti živiš umetnost.

To je prostor u kom se neguje pažnja.
U kom se kroz ritual stvara lakoća.
U kom umetnost postaje celovita tek kada je tvoja.

Sa pismima sam shvatila da je umetnost pre svega ono kako postojimo — naš izbor u načinu na koji posmatramo, u toplini koju unosimo, u prisutnosti koju biramo, bez obzira na to da li smo danas nešto stvorili ili ne.

Zato mi je važno da ti kažem…

U poslednje vreme nas je sve više, što na Substacku, što u okviru NotebQa u digitalnoj i analognoj formi. I to me jako raduje. Čekala sam te dugo — možda i duže nego što sam spremna da priznam.

I zato želim da ovo kažem jasno: volela bih da svako ko je ovde sebe slobodno nazove umetnikom. Ne zato što ima objavljen sadržaj, već zato što bira da oseća.

A najvažnija poruka za tebe danas glasi:

Hvala ti što ne odbacuješ svoju empatiju, već je neguješ i produbljuješ. Hvala ti što svoje misli i emocije oblikuješ u nešto stvarno, dražesno i iskreno — u nešto zbog čega se prepoznajemo.

Sav moj rad, sva pisma, sav ovaj proces, imaju isti razlog postojanja: želim da sačuvam osećajnost kroz samoizražavanje i povezivanje sa drugim umetničkim delima poput tebe.

U takvom životnom toku duša šljašti.
A priznaj, najlepše je kad šljaštimo zajedno. ✨

Navijam za nas,
Ema

Ako si propustila/propustio:

• Prijave za martovsko pismo su otvorene!

Sve o NotebQ Mail Clubu na jednom mestu

• Snimala sam Zoom razgovor sa Tijanom Velemirov u kom smo se dotakle teme pisanja i frilensa u 2025. godini.

• Na Instagram profilu @ema.valo predstavljam vizuelnu stranu pisane umetnosti.

Ako želiš da se čitamo samo u digitalnom obliku, nakon što upišeš mejl u formi ispod, biću u tvom inboxu utorkom u 10:30 h — dva, a nekad i tri puta mesečno.

Subscribe now

Verujem da svako od nas ima spisak ili zadatak koji treba da počne kako bi ga završio. Isto tako, verujem da su mnogi od nas već istraživali načine kako da nešto počnu. Međutim, teorija na koju se više naslanjam, jeste da je važnije pitati kako stići do kraja.

Vidiš, proces realizacije ideje mi je oduvek više naginjao ka disciplini nego ka inspiraciji. Naravno, inspiracija se sve vreme kovitla oko ideje, ali kad započnem sa njenom izradom, cilj je završiti i podeliti.

Svakako, drugi korak nije obavezan, samo je za mene obećanje da ću podeliti ujedno postalo obećanje i da ću završiti.

To je bila moja čitava zamisao s kojom sam počela da pišem. Želela sam da pišem. Da redovno pišem. Zato sam se godinama svakog utorka obavezivala na zadatak koji je za mene imao smisla.

Rik Rubin u knjizi Kreativni čin: način postojanja kaže:

Jedino kako umentost može da postoji, a umetnik da se razvija, jeste kroz završena dela.

Citat prepisujem za sve oblasti. A zanimljivo je da sam, tokom provere teksta, izgovarala kroz savršena dela. Tanka je granica između savršenog i završenog, jel da?

U svemu ovome postoji još jedna perspektiva, ona koju nazivam poravnanje.

Rokovi koje sam postavljala mi nikada nisu utical na inspiraciju. Štaviše, svaki put kada bih tekst privela kraju, imala sam utisak da sam usklađenija sa svojom svrhom.

Pored toga, uvidela sam da u krajevima nema drame, velikih otkrovenja ili vatrometa. Ali ima kontinuiteta i ritma. Onog tihog zadovoljstva, dovoljnog da se sutradan vratim pred praznim ekranom.

Dosad deluje da se pokretačka sila ne nalazi u inspiraciji, već u kretanju.

U tome da nešto počneš.
Završiš.
I, ako tako osetiš, podeliš.

Da, završene ideje nas ne čine savršenim bićima. Ali nas čine prisutnima u sebi i svojim prostorima koje oslobađamo za nešto novo.

Možda je zato granica između savršenog i završenog tako tanka — jer nas obe reči mame istom iluzijom. Samo nas jedna od njih vodi napred.

Znaš, ovo je 200ti put da ću podeliti ono što pišem.

Ponavljam sebi: bliži se trenutak u kom ono što stvaraš završavaš i deliš, a ti nastavljaš dalje. Važno je da ne sprečavaš ni sebe ni delo u tome.

Ove će misli, kao i svih 199 pre njih, nastaviti da postoje. A hoće li se u nekome ustajati ili strujiti? To je pitanje za tebe.

Za mene su učinile svoje. Emocije i zamisli ugnezdila sam u reči koje im pristaju. Sada su tu kao otisak jednog trenutka vremena i mene u njemu. Mada, to ne znači da ću se zauvek slagati sa sobom.

Ipak, ne verujem da postoji krajnja destinacija stvaranja. Više težim neprekidnom pakovanju besformnosti u koju uvijamo svoja sećanja.

U suprotnom, kreativni rad može kliziti po brojkama, tabelama i objektivnim definicijama uspeha koje gase iskru rađanja umetnika. Tada počinje faza dokazivanja. A ona mi se ne sviđa. Previše udaljava od suštine.

Za sve ovo vreme pokazalo mi se da poravnanje dolazi iz unutrašnjih svetova, a ne iz tuđih očekivanja. Na kraju živiš ono što ti više vrednuješ.

Navijam za nas,
Ema

Ako tražiš malo umetničkog duha u svom poštanskom sandučetu, pored predvidivih računa, postani član NotebQ Mail Club-a 📫. Šaljem prava pisma svakog 20. u mesecu.

Sve o NotebQ Mail Club-u na jednom mestu

Ako bi da se čitamo samo u digitalnom obliku, nakon što upišeš mejl u formi ispod, biću u tvom inboxu utorkom u 10:30 h — dva, a nekad i tri puta mesečno.

Subscribe now

Nisam oduvek bila čitač, naročito ne tokom školovanja. Nije da nisam volela da čitam ili da nisam pronalazila dobre knjige. Moja nečitačka praksa bila je odgovor na tuđe zahteve i nametnute doživljaje. Bilo je do slobode.

Ovo je postao prepoznatljiv i intenzivan osećaj u telu. A svaka diskusija o tome kako sam nešto trebala da shvatim činila je, i čini, iskustvo bizarnim i ograničavajućim. Sećam se da sam jednom prilikom slagala nastavnicu, rekavši joj da nisam pročitala lektiru, samo da se moj utisak ne bi nekontrolisano secirao u njen “podobniji” šablon. Naravno time sam štetila sebi, ali sam izgradila i očuvala čitalačku naviku.

Zato sam nedavno odlepila kada sam u raspravi, kao argument, čula: Pa ti si dosad neke stvari trebala da shvatiš, koliko si samo knjiga pročitala.

Ček, ček…

Jel ja to nisam obaveštena da se nečitačima ukida sva odgovornost, a čitačima, pak, tovari dvostruka, jer su oni bar neke stvari dosad morali da razumeju?

Primetila sam da su nam to već prebacili za psihoterapiju, ali i za knjige — e pa neće moći…

Okej, pokušaću da objasnim zašto čitam, ali bez filozofiranja.

Kada čitamo, naši umovi menjaju perspektivu. Jel tako? Pokušavamo da dosegnemo ono što ne možemo da zamislimo, a ponekad nagađamo da postoji. To me na prvu navodi da okrenem sledeću stranicu. Fantaziram o raspletu, pretražujem sličnosti i nesavršenosti. Suočavam se s neslaganjima i posmatram svet iz tuđih cipela, oslanjajući se na empatiju.

Čitajući druge, istražujem sopstveni glas.

I vidiš, neko bi to lako mogao da zameni s pokušajem da nešto naučim ili shvatim. Ali u čitanju, moj glavni razlog da nakon jedne knjige otvorim drugu jeste celovitost.

Cilj čitanja nije da postanem pametnija. Cilj je da otkrijem celovitost koja me oduševljava kako bih sutra istu mogla da prepoznam u životu.

Dobro… možda ću samo malo filozofirati.

Celovitost nije zagarantovani činilac života. Ali postaje njen deo ako imaš dovoljno izoštren osećaj da je prepoznaš.

Za mene, to su trenuci u kojima osećam povezanost mnogo pre nego što imam dokaze da ona uopšte postoji, poput…

Pucketanja u ušima prilikom prvog susreta (tako sam prepoznala da je on ❤️ pravi).
Pljuska varnica nakon sinhroniciteta univerzuma.
Treperenja u utrobi posle dužeg iščekivanja.

Knjige na taj način nisu samo pauza i beg od stvarnosti, niti pokušaj da dosegnem savršenstvo — one su vežba percepcije u kojoj celovitost doživljavam jasnije. A to jednim delom jeste najvažnija praksa za život.

Pokušavajući da nam čitanje svedu samo na učenje je apsurdno i sputavajuće.

A ako mi ne pokušamo da pronađemo svoju viziju celovitosti u knjigama, možda nikada nećemo saznati šta nas u svakodnevnici oduševljava.

Jer suštinski, ako ne znamo šta tražimo, sutra ne možemo da prepoznamo.

Pre nego što pauziramo temu koju smo upravo otvorili, evo pitanja:

Šta bi se za tebe promenilo ako bi sutra prestala/prestao da čitaš?

Navijam za nas,
Ema

Imam jedan poziv za tebe:

Ako tražiš malo umetničkog duha u svom poštanskom sandučetu, pored predvidivih računa, postani član NotebQ Mail Club-a 📫. Šaljem prava pisma svakog 20. u mesecu.

Trenutno pripremam januarsko pismo.

Sve o NotebQ Mail Club-u na jednom mestu

Ako bi da se čitamo samo u digitalnom obliku, nakon što upišeš mejl u formi ispod, biću u tvom inboxu utorkom u 10:30 h — dva, a nekad i tri puta mesečno.

Subscribe now

Početkom godine rešila sam da u 2025. naučim kako da budem početnik.
U decembru sam shvatila zašto mi je to važno.

Hej,

Nedavno sam istraživala novi hobi u kom bih mogla da se oprobam. Do svoje 29. godine pretpostavljala sam da ću najviše otkriti o sebi i drugima kroz znanje. Bio je to cilj koji sam, nakon preuzimanja diplome, prenela na život. Produbljivati naučeno dok ne sagledam i ne izanaliziram sve mogućnosti. A onda, kada sam se u januaru po prvi put našla pred veštačkom stenom, sa početničkim duhom i odlukom da se popnem na 11 metara, malo pre nego što sam se odvojila od zemlje, zapitala sam se:

Da li me neznanje čini sposobnijom da savladam ovaj zadatak?

Moje pitanje je, naravno, bilo samo vrh ledenog brega. I kao što me je sigurno padanje sa stene kasnije iznova učilo prepuštanju, ispostaviće se da će me i cela ova godina učiti istom — prepuštanju umu bez svih odgovora.

Kada sam se preorijentisala sa prikupljanja znanja na žudnju za neznanjem, postala sam početnik.

Doduše, nisam u tome uživala.

U početničkom duhu imaš dovoljno hrabrosti da zakoračiš u nepoznato i dovoljno slobode da postavljaš pitanja, ali ne i dovoljno podrške da ideš svojim tempom.

O tome sam više pisala u pismu:

Činjenica da početak povezujemo sa sramom i perfekcionizmom je dovoljan razlog zašto sebe ne podstičemo na početničke korake.

Uz to, dodajmo narativ koji sugeriše da početnik treba imati x znanja, strategije, savetnika, alata ili novca kako bi uopšte mogao da zauzme tu poziciju. Plus, prenatrpanost na platformama za stvaranje, koje nas jednako inspirišu i demotivišu.

Poput kakvog reditelja, pozivaju nas na scenu, dok nas istovremeno kritikuju što nismo obukli odgovarajuće kostime, te nasamaruju da svakako ostanemo i odgledamo predstavu, ali ne i da učestvujemo.

Kako sam na proleće položila ispit za penjanje, tako sam dobila odgovor na pitanje iz januara. U toku spuštanja sa jedanaestog metra, pomislila sam kako se u sve ovo nikad ne bih upustila da sam znala šta me čeka. Ubedila bih sebe da mi to ne treba, da — ako se nikad nisam bavila ekstremnim sportovima — nema razloga da to radim sada, i da svoje blokade sigurno neću prevazići dok budem drhtavo visila na steni.

Ooo, kako bih se samo prevarila.

Sredinom godine, inspirisana penjanjem, bila sam odlučna da stvaram načinom na koji nikad nisam, da odbacim dosadašnje znanje digitalnog kreiranja i rešavam probleme sa kojima se nisam susretala — jer ću pisati pisma.

Iza svakog pokušaja stajala je ista želja za otkrivanjem nemogućeg koje će mi postati moguće samo zato što sam početnik.

Drugim rečima, počela sam bar češće da uživam u tome što sam početnik.

Tokom kratke rekapitulacije godine i preispitivanja uspeha podelila sam misli sa prijateljicom:

Prijateljica: Kad sve sumiraš, jesi li zadovoljna?

Ja: Jesam.

Prijateljica: Ne smeta ti to što su se ciljevi od prošlog decembra pretumbali i što novi nisu ostvareni do maksimuma?

Ja: Ne, ne smeta mi.

Prijateljica: Bravo, to je veliki iskorak za tebe.

Ja: Hvala ti. Da znaš da jeste.

Prijateljica: Znači li to da je, na kraju godine, od uspeha važnije biti početnik i imati makar šest meseci iskustva?

Ja: Da, jeste. Od uspeha je važnije biti početnik i imati makar šest meseci iskustva u onome što voliš.

Zbog početničkog duha živećemo svoju svrhu. Tačka.

Ima nečeg oslobađajućeg u tome da otkrivamo i po prvi put doživljavamo iskustva, posebno ona za koja nismo znali da su nam potrebna. Ipak, neprijatnost i strah od prepuštanja nepoznatom, kao i oslanjanje na trenutnu mudrost, ispiru svu snagu početničkog duha. Pretpostavljam da zato toliko nas vapi za svojim poduhvatom — sve dok nas ne preplavi sumnja.

I kada jednom konačno damo sebi dozvolu, postoji šansa da se nećemo snaći u ulozi početnika. Zapravo, ta šansa je velika i mene je dosta puta sabotirala ove godine.

Ali dobra stvar je da se početnički duh može iznova birati.

I dovoljno je da ti se jednom ukažu mogućnosti neznanja, pa da počneš da se raduješ sopstvenim počecima.

Trenutno postoje tri hobija o kojima ne znam gotovo ništa, a želim da se u njima oprobam. Prvi je aerial yoga. Drugi šivenje. A treći učenje novog jezika.

Mislim da ću se odlučiti za kurs šivenja. Pismima ostajem verna i u 2026.

I pre nego što pred kraj godine odeš da uradiš nešto lepo za sebe, želim da znaš da…

Navijam za nas.

Srećni ti novi počeci!
Ema

Kako možeš podržati NotebQ 🍀

• Za posebne i ekskluzivne NotebQ priče postani član NotebQ Mail Club-a 📫

• Podeli, lajkuj ili ostavi komentar u aplikaciji. Substack je sveža platforma, pa svaka podrška znači i podstiče NotebQ da stigne do ljudi sličnih nama.

Leave a comment

• Ako još uvek nisi upiši mejl u formi ispod i klikni subscribe kako bi ti njuz sletao utorkom u inbox (dvaput a nekad i triput mesečno).

Kao što ponekad kupim punu kesu lisnatog i šarenog povrća, uverena da ću naredne dve nedelje živeti najzdravijim mogućim životom… tako ponekad ispunim planere i dnevnike svakakvim nadama.

Znaš ono — sve izgleda sveže, obećavajuće, kao da kupovinom zeleniša kupuješ i disciplinu. Ali tri dana kasnije otvaraš frižider i pitaš se: gde je osoba koja je poverovala da će sve ovo spremati?

E, baš tako se osećam ovih dana kad otvorim dnevnik. Gde je osoba koja je počela da popunjava ove stranice?

Do polovine je još i prepoznajem, a potom joj se trag postepeno gubi. Iako je radila sve što joj je milo: pisala i vredno radila na planovima, deluje da se u nekom momentu zaglavila. Na stranicama je skoro sve isto, ali ispod površine kao da je započela borbu sa nevidljivim, sabotirajućim obrascima.

Uradila bih sve da je izvučem odatle, a to sve po difoltu glasi — završavaj s tim i otvaraj novi dnevnik. Istina, do juče sam verovala kako se sa promenom sveske magično postaje bolja verzija sebe.

Međutim, shvatila sam da bolja verzija ne dolazi zbog praznih stranica, već zbog prostora u kom ponovo daješ sebi dozvolu da budeš umorna, zbunjena i nedovršena verzija sebe.

Ovog puta, pre nego što zatvorim dnevnik, tražim u njemu suptilne obrasce koje bih u narednom želela da odbacim.

A kako ne bih upala u zamku da će sutra zbog ovoga sve biti drugačije, beležim prva tri zapažanja i delim malu agoniju koja me čeka u sledećem dnevniku.

br. 1: Mozak me ne nagrađuje isto kada maštam o svojim snovima i kada radim na njima. To me je, čini se, poslednjih nekoliko meseci dosta zbunjivalo. Fantazije su mi godinama davale brzu i laku dozu ispunjenosti, pa sam verovala da je to znak da se krećem u dobrom smeru. Ali rad… rad je tih, spor i bez nagrada na koje sam se navikla tokom maštanja — zbog čega sam često mislila da nešto radim pogrešno. Ovo je definitivno obrazac razmišljanja koji želim da dekonstruišem.

br. 2: Znam da se zaglavim u čekaonici u kojoj mislim da će se, kad budem imala X, desiti Y. Bez ulepšavanja, novi dnevnik neće sam po sebi doneti i novu mene. Zato ću se u narednoj rundi truditi da preduzimam konkretne korake, naročito onda kada mislim da čekam bolje uslove.

br. 3: Mislila sam da je smisao rada u stalnom nadograđivanju i dodavanju. Pa umesto da se prepuštam mantri više, bolje, jače, i da sebe stavljam u poziciju nikad mi nije dovoljno, sa narednim dnevnikom želela bih da otkrijem smisao kroz brisanje i oduzimanje.

To je to za sada. Nažalost, misli su mi nedovoljno obrađene, te nemam detalje, niti kakav nastavak priče. Ovo je ona verzija mene kojoj nije toliko stalo do same ideje, koliko do prilike da o njoj razgovaramo. Stoga…

• Šta misliš — zašto su nam novi dnevnici tako važni?

• Poklapa li se neki od navedenih obrazaca sa tvojim?

• I planiraš li nešto da oduzmeš od sebe u 2026. godini?

Tu sam. Slušam.

Navijam za nas,
Ema

Hej, evo mene dok pripremam, adresiram i pakujem pisma. 💌

Ako želiš da se podsetiš ili po prvi put doživiš radost pisma u sandučetu klikni ovde da se prijaviš za NotebQ Mail Club. Za više informacije o klubu klikni ovde.

Kako možeš podržati NotebQ 🍀

• Za posebne i ekskluzivne NotebQ priče postani član NotebQ Mail Club-a 📫

• Podeli, lajkuj ili ostavi komentar u aplikaciji. Substack je sveža platforma, pa svaka podrška znači i podstiče NotebQ da stigne do ljudi sličnih nama.

Leave a comment

• Ako još uvek nisi upiši mejl u formi ispod i klikni subscribe kako bi ti njuz sletao utorkom u inbox.

Pre šest meseci pokrenula sam NotebQ Mail Club, a danas ti pišem njuzleter u kom ću se odgovorno poneti prema ovoj ideji. Ako još nije primetno, promocija kluba mi je najizazovniji deo.

Za razliku od kreativca koji rado prihvata zadatke, zanatlija u meni nastupa oprezno, i tako će verovatno biti sve dok se ne naviknem. Svakako, okej je ako te klub ne zanima, ali, hej — evo prilike da ispratiš kako neko, i pored nelagode, nežno i strastveno radi na nečemu do čega mu je stalo.

To znači da, ako samo jedna osoba pronađe podstrek za svoju delulu ideju čitajući njuz — mission completed. Mislim, shvataš, navijam da nas bude više! 😍

Prečice i uputstva

Ako te zanimaju samo konkretni odgovori, lagani skrol nadole: sekcija Odgovori na najčešća pitanja je malo niže (u audio verziji premotaj na 4:29).

Ako te već sama pomisao na pismo koje te čeka u sandučetu raduje, evo prilike da zaviriš u njega.

A ako su ti pisma već srcu draga, pozivam te da podeliš ovaj njuz sa nekim kome bi podjednako značila — posebno sada, u zimskim danima.

Share

Pa, hajmo malo da pričamo o klubu

Dakle, u julu sam pokrenula NotebQ Mail Club. Nakon pretplate, svakog meseca ti šaljem štampanu i ekskluzivnu NotebQ priču, personalizovanu poruku, fotografiju i mali znak pažnje — spakovano u pismo.

Projekat je, pre svega, nastao iz želje da ostanemo povezani i pružimo sebi užitke prisutnosti i lepote u svakodnevnici. Reč je o vraćanju iz sveta algoritma i digitalnih pravila u trenutak opipljive radosti.

Prvi brainstorming za klub

Nisam imala očekivanja o broju članova i uspehu u prvih šest meseci. Kao što nisam imala cilj da klub promovišem svakodnevno na mrežama i jurim preglede.

NotebQ Mail Club je prva ideja na koju sam istog trena odreagovala. Bez čekanja savršenog trenutka, bez dodatnih priprema, samo sa željom da počnem. Želela sam prisutnost, rituale i mala zadovoljstva sada, a ne kad dođe pravo vreme. A u međuvremenu je nekolicina vas prepoznalo sebe u projektu, pa sam shvatila da klub zaista živi — ne samo u mojoj glavi, već i u vašim rukama.

Šta our type of people kažu o pismima

Upravo počinjem da radim na šestom pismu i evo šta sam dosad shvatila.

1. Prvo, uvidela sam da većina nas koja aktivno traži svoj mehanizam zaštite nervnog sistema želi da bude prisutna, a ne prenatrpana.

   Ako ti je ta potreba poznata, onda ćeš, verujem, razumeti NotebQ Mail Club — malu, opipljivu umetnost koja te vraća u trenutak. Prijave za naredno pismo su otvorene i možeš postati aktivni član klikom na dugme ispod.

Tvoja karta za prisutnost

2. Zatim, u prvih par meseci realizacije, ključ je u jednostavnosti. Ono na čemu radiš ne treba da bude savršeno, nego izvodljivo. Doslednost i disciplina ne nastaju iz velike inspiracije, već iz toga da sebi ukloniš prepreke i olakšaš prve korake.

3. I na kraju, ono što sam znala od početka, a zatim i utvrdila, je da kroz pisma želim da podržim male biznise čiji me radovi oduševljavaju. U oktobarskom pismu mi je Lumi Crafts pomogla da dodam personalizovane stikere, i od tada su oni postali sastavni deo svakog prvog pisma za nove članove. A za decembar pripremam nešto isto tako opipljivo i jako sam uzbuđena zbog saradnje.

Detalji iz prethodnih pisama

Odgovori na najčešća pitanja:

Za koga je NotebQ Mail Club?

Ako ceniš stvarno i autentično, ako doživljavaš svet dodirom, voliš pisanu reč, pisanje dnevnika ili da ulepšavaš svoj život sitnicama, nežnim rutinama i malim ritualima van digitala — onda je NotebQ Mail Club za tebe.

Šta pismo konkretno uključuje?

Svakog meseca dobijaš ekskluzivnu NotebQ priču, ličnu poruku, fotografiju i mali znak pažnje, koji nekad pravim ja, a nekad nastaje u saradnji sa malim biznisom koji podržavamo taj mesec. Sve pakujem u kovertu i šaljem aktivnim članovima kluba.

Kako funkcioniše NotebQ Mail Club?

Nakon inicijalne prijave, početkom svakog meseca stiže ti mejl podsetnik za uplatu. Ako uplatiš do 15. tvoje pismo za taj mesec kreće put tvoje adrese već 20. Uplate nakon 15. računaju se za idući mesec.

Kako se pisma šalju?

Pisma šaljem putem Pošte Srbije kao obično pismo (do 20 g), direktno na tvoju kućnu adresu, što je ujedno opcija bez praćenja pošiljke. U okviru Srbije obično stignu za 5–20 radnih dana, a u inostranstvo 7–30.

Da li su njuzleter i pismo isto?

Ne, pismo i njuzleter nisu isto. Svaka priča u pismu nastala je isključivo za analogni doživljaj i u digitalnom obliku ih ne delim. Njuzleter ti, međutim, može poslužiti kao mali uvod u teme, stil i bliskost koje pismo donosi na intimniji način.

Koliko košta članstvo?

Pretplata je 9€ mesečno za Srbiju, a 10€ za inostranstvo. Svaki mesec dobijaš jedno pismo. A moguće je i da se pretplatiš i na tri ili šest meseci unapred.

Kako možeš da se prijaviš?

Popuni prijavnu formu OVDE.

Kako možeš da platiš?

Plaćanje je moguće putem uplate na račun, uplatnicom ili e-bankingom.

Kako možeš da se odjaviš?

Ako želiš da prekineš članstvo, dovoljno je da sledeći mesec ne uplatiš pretplatu — ili mi pošalješ poruku odjave i ja ću te ukloniti sa liste.

Da li su tvoju podaci sigurni?

Sve informacije koje ostaviš se čuvaju strogo poverljivo i koriste isključivo za slanje pisama. Kada odlučiš da se odjaviš, tvoji podaci se brišu.

Da li možeš da se pridružiš samo jedan mesec?

Da, apsolutno — možeš se priključiti samo jedan mesec, možeš praviti višemesečne pauze, i vraćati se kad god poželiš.

Šta ako pismo nikad ne stigne?

Ako ti pismo ne stigne, samo mi javi. Spremiću novo i poslati ga o mom trošku. Deo ovog iskustva je i iščekivanje, pa je moguće da pismo ne stigne onda kada smo mi to odlučili, već kada je tvoje vreme da ga pročitaš. Ulaskom u klub prihvatamo da se to potencijalno može desiti, ali ja činim sve što je u mojoj moći da se to ne dogodi.

Da li možeš da pokloniš nekome pretplatu?

Možeš. Piši mi na notebq.mailclub@gmail.com i dogovorićemo se za detalje.

Ukoliko sam propustila neko pitanje, slobodno piši (klik na Reply ili Leave a comment). Raduje me da delimo ushićenje i razgovaramo o svemu ovome.

Kao što me raduje kad na koverti upisujem novo ime i adresu, znajući da još jedna osoba bira svoju prisutnost.

Važno mi je da naglasim još ovo:

Ne postoji zvanični rok za prijavu, poziv je uvek otvoren. Ako se prijaviš do 15. u mesecu, dobijaš pismo za taj mesec. Sve prijave nakon 15. računaju se za sledeći.

Da ne propustiš decembarsko pismo:

Klikni ovde da postaneš član kluba

I, budimo odgovorni prema svojim idejama.

Navijam za nas,
Ema

Subscribe now

Klikom na zeleno dugme možeš se prijaviti za peto NotebQ pismo, koje šaljem 20. novembra. 💌

NotebQ Mail Club

Hej,

Još 5 časova do polaganja vožnje.
Još 17 kilograma do idealne kilaže.
Još 149 kilometara do destinacije.
Još 2680 evra do savršene kuhinje.

Uh, što je lepo kad znamo koliko je još do cilja ostalo, jel da? Ali šta da radimo kada ne znamo ili smo nestrpljivi?

Već neko vreme revidiram stavove o neuspehu. Počelo je tekstom: Dobra greška u pravom društvu postaje supermoć. Zatim je razmišljanje pritajilo, dok nije počelo da me proganja pitanje: još koliko?

Još koliko? I to ne još koliko do cilja. Pa nee, razumna sam ja. Zanima me: još koliko do prve mrvice?

One što budi osećaj pripadnosti. Kada to što jesi, nije samo ideja, već i deo stvarnosti.

Meni lično ne smeta što ne znam odmah odgovor na ovo pitanje, ali ga nestrpljivost u meni zahteva.

A moj odgovor glasi — čekaj. Stani. Prvo ću podeliti da si tu, da te vidim i da mi ponekad baš stvaraš tenziju. Dobro, podeliću i pitanje. Samo…

Da li mislim da je ključno saznati to sada? Ne mislim.
Da li će ono uticati na brzinu naših rezultata? Ne verujem.
Da li smo jedine koje o tome razmišljamo? Nismo.

Znaš kako ja to vidim? Pitanje još koliko postavlja jedno gramzivo, sivo biće koje živi u nama i stalno nešto prebraja. Korake, kilometre, komentare, prijave, sate, pare, rezultate, dane… kao da je navučen na brojke. Zamišljam ga kao nakostrešenog računovođu koji šeta s papirima i iznova urliče: “Daj mi broj! Da li smo blizu? Jesmo li nešto postigli?”

E, nismo kapetane — mislim šta da mu kažem.

Al znaš šta sam još primetila? Sav je usredsređen na one pozitivne brojke. Uspehe, dabome. Mogla bih imati najprecizniji izveštaj o broju preostalih poraza do uspeha — ne bi ga ni pogledao. Za njega neuspeh ne može biti orijentir, to je pretnja. A to je, priznaćeš, staromodno.

Sva sreća, pa se nije jedini tu skućio. Mada jeste najglasniji, nije najuporniji. Inat je, čini se, zauzeo istu kvadraturu i, da vidi spisak neuspeha, osećam, rekao bi: bring it on. Zato mislim da, kad danas nastavim da radim na svojim snovima, počnem da jurim poraze.

Težiću super harmoničnom odnosu njih dvojice, u kom se greške podrazumevaju. Iako će nekad biti teško pridržavati se dogovora, ideja je da ga održavam ne izbegavajući poraze. To je to.

I nemoj da te prevari moj humor pa da pomisliš kako mi je zabavno. :) Jer istina je da mi računovođa dobuje da sve izbrišem i počnem ponovo. Neprijatno mi je i osećam se krindž. Ali ukoliko to učinim, postoji mogućnost da mi prvi neuspeh u izazovu pobegne. A ako sam zaista u ovome, ne bih ti dozvolila da poveruješ kako je sve tako jednostavno.

Navijam za nas,
Ema

Kako možeš podržati NotebQ 🍀

• Za posebne i ekskluzivne NotebQ priče postani član NotebQ Mail Club-a 📫

• Podeli, lajkuj ili ostavi komentar u aplikaciji. Substack je sveža platforma, pa svaka podrška znači i podstiče NotebQ da stigne do ljudi sličnih nama.

Leave a comment

• Upiši mejl u formi ispod i klikni subscribe kako bi ti njuz sletao utorkom u inbox.

Znaš onu dobru staru od sutra ću drugačije, uz listu navika koju od ponedeljka počinješ da praktikuješ. I znaš ono kad se toj istoj listi posvetiš, kad znaš svoje zašto, kad pucaš od energije taman dovoljno dugo da navike definitivno postanu tvoje.

I kako ih onda u nedogled obavljaš srećno. Ma, važi. 🙄 Priča ne ide baš tako. Više mi je poznato ono kad se probudiš i shvatiš…

Pa ja već nedeljama kršim svoja pravila bez pardona!

Kod mene to nije samo priča, jer sam zaista prekršila neka od svojih pravila. Pa tako sada:

čitam mejlove pre doručka,
ne pridržavam se nikakve jutarnje rutine,
prenosim to-do liste iz nedelje u nedelju,
njuzleter ne šaljem svakog utorka,
ležem nakon ponoći.

I nije stvar u tome što su pravila prekršena, niti u verovatnoći da se vratim na staro. Stvar je u tome što i ovako završavam taskove. U proseku sam zadovoljna. Volim to što radim i kako radim. A potreba da stalno ispravljam propuste se smanjila.

Zanimljivo, zar ne? Čuti ovako nešto od organizovane device je, paa… malo je reći novost.

Ipak, što više razmišljam o tome, sve mi je jasnije da — ekstremnost nije na našoj strani. Kad smo previše strogi prema sebi, znamo da odustanemo. Dok kad sebi previše popustimo, u stanju smo da se izopštimo.

Nijedna od dve suprotnosti nas ne priprema za neurednu, promenljivu sredinu u kojoj zapravo veći deo vremena funkcionišemo. Svakako, verujem da bi poznavanje samo jedne krajnosti stvorilo potpuni haos. Što znači da opet jedna bez druge ne mogu.

Ono što mi možemo je da ih savladamo, a tek onda sa njima koketiramo. Jer, kako sam negde pročitala:

Dobro nauči pravila, da bi znala/znao kako da ih kršiš.

Pribeležila sam i kako sloboda za svakog od nas stoji tik iza svih tih pravila koja smo sebi dodelili. Te, bilo da smo ih prepisali ili izmislili validno ih je, s vremena na vreme, preispitati, korigovati i prekršiti.

Sloboda nije vredna ako ne uključuje i slobodu da se greši. – Mahatma Gandi

U slučaju da ovih dana isprobavaš “proverene” navike ili se kolebaš između reda i nereda, discipline i prepuštanja, da znaš da smo zajedno u ovome. I da ako nisi, možda potražiš svoj odgovor — tu negde, u sredini.

Navijam za nas,
Ema

Kako možeš podržati NotebQ 🍀

• Za posebne i ekskluzivne NotebQ priče postani član NotebQ Mail Club-a 📫

• Podeli, lajkuj ili ostavi komentar u aplikaciji. Substack je sveža platforma, te svaka podrška znači i podstiče NotebQ da stigne do ljudi sličnih nama.

Leave a comment

• Upiši mejl u formi ispod i klikni subscribe kako bi ti utorkom njuz sletao u inbox.

Otprilike šest sati pre nego što ću sesti da ti pišem, stigao mi je mejl da su otvorene prijave za program koji merkam neko vreme. Napisan prijateljski, sa testimonijalima kako su ljudima stvari napokon krenule, uz blagi nagoveštaj da će dobra mesta brzo biti popunjena. Imala sam dve opcije: da kliknem na nenapadno, ali zavodljivo dugme, ili… da se udaljim od ekrana.

Zatvorila sam i mejl, i tab, i laptop i otišla da spremim čaj. Sa toplom šoljom u dnevnu sobu, zajedno sa mnom, pošla je Lara, ćebe, knjiga Priča za biće vremena, planer, dnevnik i papirnate maramice.

Zavalila sam se ispred prozora sa namerom da jutro provedem daleko od piksela. Do kasno u noć sam skrolovala, za šta realno nije bilo potrebe. Ali eto — omaklo mi se. Opekla sam jezik i otvorila dnevnik da zapišem kako sam se sinoć isto tako opekla o telefon. Opet.

Prepisala sam par citata iz knjige, pomenula mejl, napravila spisak za DM i prebacila se na čitanje. Plutala sam između prošlosti i sadašnjosti u koju me je uvkula Rut Ozeki, i bilo mi je lepo. Sve dok mozak nije počeo da menja fokus.

Promukli glas krenuo je da tandrče u ušima, a zatim da landara između glave i grudi.

Ozbiljno ćeš da sediš i mirno čitaš, dok ti mejl stoji u inboxu? Cing-cing
I šta, dok drugi hvataju prilike, ti ćeš da ispijaš čaj? Cing-cing
Koliko još puta planiraš da odlažeš prijavu? Cing-cing

Glas je bio uporan, kao da mi sugeriše da svakim gutljajem izbegavam svoje pravo delovanje. Samo što ovaj put nisam sela preko puta njega da pregovaramo. Nisam otvorila tab, nisam se udubila u piksele. Samo sam pomislia: Ne mogu sad još informacija. Ako stvarno želim to što želim — delovaću iz onoga što već znam i umem. I okrenula sledeću stranicu.

Naravno da se glas tu nije zaustavio, ali su misli postale mekše, sa prizvukom radoznalosti.

Šta ako nije problem u tome što se odjavljujem sa mejla i okrećem beletristici? Šta ako je problem u tome što ponekad gomilam informacije, a da ih ne isprobam kroz akciju? Koliko od tih pročitano-sačuvanih i naučenih stvari primenjujem? A koliko njih se zaista ukoreni?

Pomislila sam i kako su određene ideje žive samo zato što ih hranim informacijama. Kada bih ih pokušala sprovesti u delo, povukle bi se pred spoznajom da mi se uopšte ne rade. Kunem se.

Informisanje traži prenatrpanost. Traži da izgledamo angažovano, dok stvara lažnu hitnost i utisak da vreme leti, a zapravo ga troši u prazno.

Gle, zato se podsećam da, iako postajem osoba koja kad ima ideju odmah kreće u njenu realizaciju — a primećujem da nisam jedina kojoj se to dešava 🥰, i dalje lako mogu upasti u zamku: napredujem i kad se samo informišem. Pa sve to odužim na nedelju, mesec, godinu.

Isto koliko i ti, želim da napravim iskorak sa onim što sad znam i umem. Zbog čega se, s vremena na vreme, valja zapitati:

Šta odlažem jer mi je “potrebno” još informacija?
I šta danas mogu da uradim kao svoj prvi korak?

Navijam za nas,
Ema

Kako možeš podržati NotebQ 🍀

• Za još NotebQ sadržaja postani član NotebQ Mail Club-a 📫

• Podeli, lajkuj ili ostavi komentar u aplikaciji. Substack je sveža platforma, pa svaka podrška znači i podstiče NotebQ da stigne do ljudi sličnih nama.

Leave a comment

• Upiši mejl u formi ispod i klikni subscribe kako bi ti njuz sletao utorkom u inbox.

Kada mi je to bilo potrebno, pronalazila sam na hiljade tekstova i tutorijala o tome kako treba da izgleda CV i motivaciono pismo. Rubrike, ključne reči, ton, forma, redosled. Kao da bilo koje uputstvo može da objasni zašto je osoba iza tog dokumenta birala put kojim je išla.

Ovakvi saveti verovatno funkcionišu za one koji od prvog dana škole do danas tačno znaju svoj pravac. Što apsolutno razumem (iako sam nekad ljubomorno gledala na jasnoću njihovih ciljeva 😊). Ali šta je sa nama koji smo pravili neočekivana odstupanja, neplanirane zaokrete i naknadno pronalazili svoje putanje?

U tom slučaju, internet saveti nam malo čemu služe, slažeš se?

Mislim, sve to deluje utešno: ako pratiš pravila, sve će biti u redu. Međutim, šta kada na razgovoru za posao shvatiš da sagovornik ne želi da čita između redova (a kod nas se često ispostavi da ne želi).

Vanja je podelila sjajan notes na ovu temu i pokrenula u meni mid-year check-in + inspo za ovaj njuz

Dešavalo mi se slično i ponekad je bilo potrebno da nešto prećutim ili preskočim. Ponekad da pobegnem, pardon, napustim kancelariju bez očekivanja. A ponekad da se podsetim da ono što mi se dešava nije posledica greške — već odluka, okolnosti ili života koji ne može da stane u tutorijale od deset koraka.

Sad kad malo bolje razmislim, to i nije tako ohrabrujuće, zar ne? Čim se uvuče odgovornost, sve postaje blago neprijatno. Da mi to ipak nazovemo greškom?

Doduše, znaš šta, kao što uspeh ne znači lakoća, tako ni greška ne znači zapečaćena sudbina.

Osvrnuvši se na to, Vanji sam odgovorila:

Subscribe now

Problem sa CV-jem koji peglamo da ispadne kako “treba“ je što nas lišava da:

• prikažemo želje i ideje u nama

• ostanemo verni sebi

• gradimo samopouzdanje iz grešaka i zaokreta

• privučemo one koji bi se radovali našoj autentičnosti

• svom radu damo smisao

• pričamo priče koje nas povezuju

Možda sam prvi put prihvatila svoj CV prošle godine kada sam, baš negde u ovo vreme, na online programu kod , dobila zadatak da navedem sve, baš sve poslove (plaćene i neplaćene) koje sam do tog trenutka radila. Uz napomenu: navedi sve što se nekad i ne smatra radom, a jeste rad.

To je značilo da više ne moram da budem ona verzija sebe koja se uklapa u opise. Bilo je vreme da mi moja greška, u pravom društvu, postane supermoć.

A sada je vreme da ostanemo verni sebi i pričamo priče koje nas povezuju. Jer, ako ćemo realno, koga briga kakav utisak ostavljamo na ljude koji u svestranosti vide zamršeno klupko iskustava iz kog se sami ne mogu odmrsiti.

Radi ono što voliš, prijavi se na taj kurs koji ti hrani dušu ili promeni industriju. Ali najvažnije — štiti one delove sebe koje ne navodiš kao svoje titule. Ne radi se o tome da nećeš grešiti. Hoćeš. Samo što ćeš se tako (ako već nisi) okružiti ljudima koji na njih gledaju kao na tvoju supermoć.

Navijam za nas,
Ema

Kako možeš podržati NotebQ 🍀

• Za još NotebQ sadržaja postani član NotebQ Mail Club-a 📫

• Podeli, lajkuj ili ostavi komentar u aplikaciji. Substack je sveža platforma, pa svaka podrška znači i podstiče NotebQ da stigne do ljudi sličnih nama.

Leave a comment

• Upiši mejl u formi ispod i klikni subscribe kako bi ti utorkom njuz sletao u inbox.

Ovaj period godine ima energiju četvrtka. Jesen zvanično počinje, ali leto je još uvek u vazduhu. Prelazni period, koji nije opušten poput petka, ali ni težak kao ponedeljak. Osećaš da si u ritmu, znaš da više nisi na početku, a opet imaš dovoljno vremena. Septembar naročito donosi vajb četvrtka — u sebi nosi zamor i nadu, odgovornost i planove, kao i mantru: nova godina je pre nove godine.

Možda se upravo zbog toga u septembru javlja oštar glas samokritičara.

Iako pomaže da prepoznamo greške, mnogo češće se pretvara u groznicu koja usporava i priča zablude u koje, sada već iz navike, verujemo. Umesto da služi kao ogledalo uz pomoć kog otkrivamo prostor za skok, prerasta u svojeglavog sudiju koji baš ne zna kad da stane.

Zaraženi samokritikom, podstičemo neempatičan govor prema sebi, ali i drugima.

Ipak, čini se da najgori oblik samokritike dolazi u kombinaciji s perfekcionizmom i sramom. Ili je bar tako kod mene. Posebno kada ih tokom procene sebe i prošlosti prebacujem u budućnost. Ovakvo stvaranje slike o sebi utiče na porast osude, krivice i udaljavanje od sigurnog mesta u nama.

Zato, kada sam krajem avgusta počela sa pisanjem prvog njuz, u nastojanju da otvorim petu sezonu NotebQ-a — i kada sam shvatila da se to neće dogoditi kako sam zamislila, pokušala sam da se prema sebi odnosim manje kritički.

Nije da mi mutne i rđave misli, poput nisam dovoljno dobra, nisu prolazile kroz glavu, samo je po mene bilo nežnije da budem radoznala i otkrijem šta sad, a ne kako nisi do sad.

Prošlo je više od tri nedelje otkako sam prekoračila inicijalni plan, a ova radoznalost, puna razumevanja i ljubavi, oblikuje me kao plastelin u lakoću za koju nisam znala da u tolikoj meri posedujem u sebi.

Iako prvi nakon pauze, ovaj njuz nije tu da spektakularno najavi petu sezonu, već da nas podseti na radoznalost u nama. Posebno zbog toga što nas, pogodi šta, radoznalost daleko više uči i podstiče na skok nego kritički stav.

Postoji poprilična razlika između samokritike i samoradoznalosti (da, izmislila sam tu reč), i otkrila sam da koliko me prva sabotira, toliko me druga podržava.

Evo nekoliko pitanja, ako se odlučiš da uputiš poziv radoznalosti:

• Šta me je spopalo da ovako odreagujem?

• Šta me je ovde najviše zabolelo?

• Šta je drugačije nego prošli put?

• Šta mi se ovim pokazalo?

Kratka priča: Bežeći jednom iz sale za penjanje, uputila sam prvi svesni poziv svojoj radoznalosti. Uz njenu pomoć sam shvatila da, uprkos tome što sam tog dana bila loša na treningu, nisam gubitnica, već uznemirena i ranjiva zbog drugog događaja. O highlight-u pobegulje pisala sam u septembarskom pismu. :)

Delovalo je da bi me samokritičnost u ovoj situaciji samlela od nerazumevanja, hvatajući se za proste činioce, dok me je radoznalost prigrlila i sačuvala.

Možda deluje delulu (posebno jer programiran samokritičar deli istu liniju poziva s radoznalošću), ali uz malo vežbe efekti mogu biti vauu. Nadam se da ćeš od sada često pružati sebi šanse da ovo isprobaš, istražiš i utemeljiš, jer sam sigurna da neće biti gubljenje vremena.

Do sledećeg utorka…

Navijam za nas,
Ema

Kako možeš podržati NotebQ 🍀

• Za još NotebQ sadržaja postani član NotebQ Mail Club-a 📫

• Podeli, lajkuj ili ostavi komentar u aplikaciji. Substack je sveža platforma, pa svaka podrška znači i podstiče NotebQ da stigne do ljudi sličnih nama.

Leave a comment

• Upiši mejl u formi ispod i klikni subscribe kako bi ti utorkom njuz sletao u inbox.