A i prvo moraš da uspeš, Jelena.

No, da se vratimo na današnju temu koja se nametnula na mom Substacku još nakon prvog objavljenog teksta, onog prvog koji sam posvetila procesu nastanka moje slikovnice o oblačićima.

Elem, tada sam uz tekst okačila i prvi nacrt jednog od karaktera koji mi je ilustratorka poslala (jer samo sam taj nacrt i imala, a i što ne deliti i ono što je bilo samo jedan od koraka u nastanku). Podelila sam tekst uz tu ilustraciju i na svoj Instagram profil.

Stiže meni tad poruka koja je pokrenula razmišljanje na temu kreiranja i dovela do ovog teksta koji sada čitaš.

Napomena: Prenela sam samo deo sa sugestijom koja se tiče stvaranja. Inače cela poruka je bila napisala u zaista podržavajućem tonu, s puno želja za uspehom moga rada, poslata s namerom da mi pomogne. Dakle, nije cilj ovog teksta rent bilo koje vrste (ok, možda malo jeste, ali ne usmeren na pošiljaoca pomenute poruke).

,,Radim u knjižari - stoga jedna sugestija - deca i roditelji se ,,hvataju’’ za vesele slike, vesele boje i likove klasične u smislu medved, kuče, dete, zec, cvet, sunce, mesec, jednorog, robot, prase, konj… I što jače boje i što manje detalja i što poznatija imena - Marko, Pera, Milica, Jeca, Lena, mama, tata, baba… Meni lično slika oblaka i kuće - predivno, ali se klinci iz knjižare za to ne hvataju.’’

I gle, poruka je potpuno na mestu, jer poprilično sam sigurna da ovo jeste realnost dečje književnost i umetnosti i stvaranja uopšte.

Stvaraj što opštije, što jednostavnije, što bliže čitaocu, što lajkabilnije, što veselije, što univerzalnije, ciljaj viralnost. Mogla bih da krivim društvene mreže, ali da se ne lažemo - društvene mreže je stvorilo društvo tako da koliko one utiču na korisnika, toliko i korisnik utiče na njih. I svakako jesu ogledalo.

Većina korisnika ulazi na njih kao pomenuti ,,roditelji iz knjižare’’, Gledaju šta ima najživlje boje, šta je poznato, blisko, šta je lepo, šta je na kraju krajeva lako svarljivo. Ili pak ni ne gledaju ništa, čekaju da im se samo preporuči. Pred takvim sadržajem prst najbrže stavi lajk ili otvori svoj novčanik. Algoritam (i prosečni prodavac u knjižari) ceo proces pobožno prate i donose vrednosni sud na osnovu interakcije. To je to. To je realnost. I daleko od toga da nisam isti taj korisnik kome je nekad potrebno samo lake zabave na mrežama. Ili roditelj koji je srećan što je dete uzelo bilo šta da prelista, pa makar i slikovnicu o Spajdermenu, samo da me ostavi na miru da popijem kafu i pročitam koju stranicu svoje knjige. Tako da se prva tim kamenom neću baciti. Ali razmišljam o svemu tome iz uloge nekoga ko stvara - i za mreže i za knjižare.

Tebi, dakle, kao kreatoru ostaju tri opcije.

Prva - da se prilagodiš algoritmu stvarajući s ciljem da se za tebe ,,hvataju’’ pri prvom pogledu. Neko bi rekao da je on lakši, ali iz svog iskustva mogu ti reći da NIJE. Prvo zato što se i taj bazen već preliva. Teško je u moru istog postati isto, ali ipak drugačije. Drugo zato što viralnost donosi i pritisak raznoraznih smatranja koja su tu čisto kao izraz frustracije onog ko ih deli, a ne povratna informacija s kojom možeš nešto konkretno da radiš po pitanju unapređenja svoje kreacije. I potrebni su debeli kapaciteti da sva ta smatranja izneseš, a da pod njima kičma ne krcne. I treće (možda i najvažnije) - zato što te stalno odricanje od sebe zarad toga da se svidiš po svaku cenu košta MNOGO. Al’ to je već duboko psihološka tema o kojoj ćemo možda neki drugi put.

Druga opcija kada je kreiranje u pitanju jeste da voziš ono što te vozi ne mareći za broj sviđanja koja si dobio. Znaš ono - izbacuješ svoju umetnost i ne osvrćeš se za sobom! Deluje kao ultimativni nivo igrice, potpuno oslobođenje kome kao umetnik možeš stremiti i verujem da mnogi od nas vole da tvrde kako su baš ta sorta, otporna na mišljenje sveta, da furaš svoju priči i jedino ti je važno da izraziš ono što kulja iz tebe. ALI, nemojmo se lagati, jer hteli mi to ili ne, sviđanja su u direktnoj korelaciji sa time da li možeš od svoje umetnosti da živiš i plaćaš račune. Tako da oslobođenje mu dođe kao svojevrsna utopija rezervisana samo za malu grupu privilegovanih. Mi ostali moramo malo da razmišljamo i o tome da se svidimo.

Što nas dovodi do treće opcije u stvaranju - između utopije i (smem li reći?) distopije.

I tako umesto da pišem o kucama i macama, Perici i Jelici, u priču smestih oblaka u čizmama, vrlo smorenog oblaka u čizmama kome ćemo na kraju ipak izvuči osmeh na lice. Ali mora se doći do kraja, ej! Nad njim pak okupih tim ljudi koji su u direktnom kontaktu sa decom, koji znaju kako deca dišu, kako razmišljaju, šta im se sviđa, šta će da ih zasmeje (oh, kako je važno da ih zasemejem!) Dakle, nad tim mojim oblacima se sedi, gleda im se u svako slovo koje izgovaraju i svaku grimasu koju prave. Ne prepuštaju se slučaju moje želje za izražavanjem. Ne prepuštaju se po svaku cenu ni mojoj želji da se nazovem piscem za decu. Ta titula mora da se zasluži. A zasluži je onaj ko nije podcenio ni sebe ni čitaoca i ko je ipak dao prevagu kvalitetu nad kvantitetom.

I tako ja ostajem na ovom putu između, ostajem pri svojim oblacima za koje se možda pri letimično bačenom pogledu u knjižari roditelj i dete neće uhvatiti.

Ali računam na svu vrednost koju sam godinama davala kroz svoje pisanje, računam na one koji već odavno znaju šta stvaram i kako stvaram, računam na one koji su bili strpljivi, koji su sve moje tekstove čitali do kraja, računam na šačicu onih koji kad odvajaju novac za dečju književnost sednu, pa istraže, makar to istraživanje podrazumevalo brzinsko prelistavanje među rafovima. Računam i na one koji kod svoje dece žele da podstaknu promišljanje, na roditelje koji se ne plaše ,,velikih’’ i ,,neprijatnih’’ emotivnih stanja svoje dece, koji prihvataju i njihovu dosadu, i tugu, i bes, i ljubomoru, i nadmenost, i nesigurnost, i otpor.

Oni će u susretu sa susretom dva oblaka videti priču koja i te kako vredi hvatanja.

Kaže ona: ,,Ma, hoću li ja videti išta od te priče ili moram kao i svi ostali da čekam taj oktobar?’’

Ma, kako zaova da čeka?! I to moja zaova!

Vadim telefon, tražim imejl na koji sam od urednice dobila konačni amin za konačnu verziju i konačno ,,zakucan’’ tekst. Dajem joj i kažem: ,,Evo, čitaj!’’ 15min kasnije dobijam reči oduševljenja, potvrdu da je tekst dobar, stvarno dobar, da te konstantno vuče da saznaš šta se dalje desilo.

Jeste, stvarno je dobar, stvarno te sve vreme vuče da saznaš šta se dalje desilo.
Rastem kao kvasac.

Kad eto ti dece, izlaze iz mora, skupljaju se oko nas mokri, hladni i slani.
Zaova pita svoju sedmogodišnju kćerku:

,,Hoćeš da ti pročitam ujninu slikovnicu?’’ - ,,Hoću!’’

Smešta se devojčica kod mame u krilo, skupljaju se oko njih i moja tri dečaka.

Shvatam da je to to, ZASEO JE PREKI SUD!

Zaova kreće da čita. Ja gutam knedlu, ne smem da pogledam lica tih malih slušalaca, pa ipak pogledam, jer to su informacije od presudne važnosti, pogotovo lice devojčice od sedam godina koja tekst sluša po prvi put.

Ja ga pak po prvi put čujem oživljen glasom koji nije moj. I to je važno!

Deca od pet i sedam godina slušaju tekst, tekst koji treba da isprate bez ijedne jedine sličice.

Ovo je ultimativni test, moja Jelena, jer tekst u ovoj konstelaciji nosi SVE na sebi. Nema ilustracija da zadrže pažnju, nema boja i figura da približe šta je pisac hteo da kaže. Tu je da se pokaže go i sam, izložen i ranjiv, oslanjajući se isključivo na glas jedne mame. Drhtim pred tih njegovih 15 minuta na poroznici pored mora, pred tim njegovim prvim nastupom pred četiri surovo iskrena kritičara.

Tačno, roditelji su ti koji biraju i kupuju slikovnice, koji svojim svesnim odlukama bruse čitalačke navike svoje dece, oni su ti kojima pre svega treba da se dopadne priča, ilustracija, boje, poruka. Gledam ih po knjižarama kako uzimaju te knjižice, listaju ih, prevrću, čitaju sažetak na zadnjoj korici, pa donose odluku. Ili pak idu pravo ka onoj po koju su došli jer su proces seciranja obavili već negde drugo.

Roditelji su ti koji uvode decu u svet književnosti i tom zadatku pristupaju odgovorno i posvećeno. Da - oni su prvi filter.

ALI DECA SU TA KOJA DAJU KONAČNI SUD.

Jer ako se njima ne svidiš, tvoja priča će biti pročitana jednom i možda više nijednom. Čamiće knjiga na polici i jedini trag koji će ostaviti jeste onaj u prašini u kojoj je obitavala možda i godinama. A ja želim, oh tako želim, da vidim svoje slikovnice ishabane, pogužvane, musave, s ,,ušima’’ na stranicama. Želim da im vidim život koji su proživele među velikim i malim prstima. Želim da ih vidim pored kreveta, ispod jastuka, u džepovima rančeva, u automobilskim sedištima. Želim da čujem decu kako zaneseni u igri govore stihove iz nje. Želim im, bre, jedan ispunjen i buran život, onakav kakav im može dati samo vreme provedeno s detetom.

A nemoj ni pomisliti da je decu lako zavarati, da im se može poturiti i ubediti da im se sviđa ono što im se ne sviđa, da im je zabavno ono što im je dosadno i da razumeju ono što im apsolutno nije jasno. I za razliku od odraslih koji će te iz ovog ili onog razloga možda i poštedeti negativne kritike i svoje iskrenosti, deca taj filter jednostavno NE POSEDUJU. I to je najbolja, a ujedno možda i najgora, stvar kad su ti oni publika! Oni će ti bez ustezanja reći kako stvari stoje, pa ti vidi šta ćeš s tim. Hoćeš plakati u čošku ili uhvatiti tekst i tesati ga dok ga ne dotešeš da bude baš po meri deteta.

No, da se vratim sceni sa početka.

Zaova čita, polako, izražajno, nežno. Deca gledaju u daljinu, jedan sin slaže školjke mehaničkim pokretima, znaš ono kad ruke rade jedno, a glava je negde drugo, drugi gleda u daljinu, treći gricka keks polako, nasporije (a gladan je sigurno), devojčica leži kod mame na grudima i gleda udesno negde ka gore i znaš, dobro znaš šta takvi izrazi lica govore - u tim glavam trenutno nastaju slike! Dobar znak, Jelena!

Zaova završava, njena devojčica ćuti, ja ko napeta puška.

Mama je pita: ,,Kako ti se svidelo?’’

Pogled devojčici se iznutra vraća u ovde i sad, odgovori joj kratko:

,,OPET!’’

Ali da se jesam potrudila da sveto trojstvo dečje slikovnice postignem i ovom mojom, to jeste činjenica.

Duboko verujem da književnost za decu mogu (i treba da) da čitaju svi, jer u svakom od nas čuči detence, ono ,,inner child’’ sa kojim će nas na psihoterapijama susretati kad god im se ukaže prilika. I mada je to dete mahom ljuto, tužno, povređeno, zna da bude i baš radosno, zna da pleše na kiši, zna da pravi stoj na rukama u bazenu, zna da slika prstima, zna da širom otvorenih očiju i naćuljene duše sluša priču o oblacima koji se svađaju na vrhu planine. Postoji toliko dečjih knjiga koje i sama, sa svojih skoro 40 godina, s uživanjem čitam, sebi, svom unutrašnjem detetu i vraćam im se iznova i iznova. Kad smo kod toga jesi li za preporuku nekih meni omiljenih dečjih knjiga?

Da se vratimo na pomenuto sveto trojstvo!

Po mom mišljenju dobra slikovnica mora da ima tri elementa.

Onaj koji primetiš pri prvom pogledu i često na osnovu njega doneseš odluku o kupovini slikovnice jeste ilustracija.

Slike privlače pogled, slike ilustruju napisano, slike su tu da vizuelno ožive junake, njihove emocije, prostor u kom postoje i kroz koji se kreću, ALI nisu tu samo da puko prenesu tekst. One su tu da ispričaju ono što tekst nije spomenuo. Ilustracija mora biti sloj za sebe, ona je priča u priči, otkriva nove detalje, golica maštu i upućuje na potencijalne pravce i nove mougćnosti u kojima bi priča mogla da ode. Obožavam pametnu ilustraciju, onu koja ume da se stopi s tekstom, a ipak ostane svoja. Ilustracija je ono što će dete gledati dok mu roditelji čitaju tekst. Ilustracija je mesto gde dete uperi svoj radoznali prstić.

Upravo sam završila sastanak sa mojom ilustratorkom Selenom koja će raditi na mojoj priči o oblačićima i još jednom mi se potvrdilo KOLIKO JE BILA DOBRA ODLUKA da je angažujem. Unela je toliko novih elemenata na nivou slike, doprinela elementima humora i kvalitativno podigla opšti utisak koji će knjiga ostavljati na tebe, dragi moj čitaoče. Što bi naš mudri narod rekao – dve glave su pametnije od jedne, ili u ovom slučaju, kreativnije od jedne! Još kad u jednačinu ubacim i genijalnost moje urednice Branke... Gle, možda se i usudim da kažem da će ova slikovnica biti savršena!

Gledam fotografiju mog sina kako sa 4 godine lista slikovnice, što me podseti da je ilustracija prilika da se samostalno druže sa književnošću i pre nego što savladaju čitanje. Uz to rekla bih da briše kategoriju uzrasta, jer istu ilustraciju možeš da pokažeš kako jedngodišnjem, tako i šestogodišnjem detetu. Prvo će naučiti kako izgleda jedan cvetić, drugo će otkriti kako izgleda baš taj mudri cvetić iz priče koji je oblačićima pokazao mesto pod Suncem.

Drugi element je tekst.

Tekst priča priču, tekst plete svet oko junaka, dovodi ih na različita mesta i u različite susrete, tekst zabavlja, stvara svetove, budi maštu. Tekst je čarobnjak!

Oh, kako volim da se bavim tekstom!

Ono što je za mene bio ogroman izazov u pisanju baš ovog, mog prvog teksta za decu, bilo je upravo to - prvi put pišem za decu. I trebalo je vremena i vešte navigacije moje urednice da se oslobodim manira pisanja za odrasle i podignem rečenice na nivo deteta. Nisam slučajno napisala ,,podignem’’, jer potrebna je ozbiljna veština da važne teme ispričaš jezikom deteta, a ne izgubiš na kvalitetu poruke.

Tekst priča šta se desilo, ali dobar tekst mora da ima još jedan sloj, a to je treći element pomenutog svetog trojstva.

Ja taj sloj zovem belina između redova.

Dobra književnost ti ne kaže sve. Dobra književnost ti namigne i računa da ćeš shvatiti šta je namig trebalo da znači. Dobra književnost računa na tebe i tvoje razumevanje sveta i ne želi sve da ti otkrije. Nešto ostavlja i tvojoj mašti, interpretaciji, uverenjima, kulturološkom miljeu iz kog potičeš, moralnom kodeksu, zapravo celom tebi sa svime što nosiš i unosiš u čitanje nekog dela.

I to pravilo važi i za dobru dečju književnost.

Share

Ovaj sloj deci ume ostati nevidljiv. Potrebno je određeno životno i čitalačko iskustvo da ove beline umeš da primetiš i pročitaš na način na koji je pisac nameravao, pa da pročitano provučeš kroz prizmu svog doživljaja sveta čijoj se (ne)milosti svaki pisac predaje. Da ne pominjem beline kojih ni sam kreator teksta nije svestan. Da, tolika je moć dobrog teksta! Znaš ono ,,šta je pisac hteo da kaže’’? E pa postoji i ,,šta pisac nije hteo da kaže’’ i ,,šta nije imao pojma da je rekao’’. Književnost je svojeglava životinjica koju jednom kad pustiš iz sebe, dalje živi po svom. Barem ja tako dožviljavam.

Elem, nemojte podceniti decu i način na koji oni čuju i doživljavaju tekst, pa onda i percipiraju njegov svet. Možda belinu neće jasno iščitati, ali intuitivno će osetiti da tu ima nešto.

Beline između redova odvajaju dobar od odličnog tekst, dobru od fantastične književnosti i jako je važno ne zaboraviti da se tokom čitanja pozabaviš i njima. Ako dete samo ne potraži odgovore koji vode tumačenju belina, tu si ti, dragi roditelju, tu su tvoja pitanja koja pokreću razmišljanje, kreativnost i maštu i neguju kritički stav tvog malenog slušaoca/čitaoca.

Savršen primer svetog trojstva u slikovnici videla sam u slikovnici ,,Zeka je slušao’’ Kori Dorfeld. Ako niste, obavezno je nabavite za svoju kućnu biblioteku!

Sedim sa urednicom iz pomenute izdavačke kuće i prijateljicom koja nas je spojila i prvo pitanje koje mi upada u još uvek vruću kafu je:

,,Da čujem - zašto da izdam baš tvoju knjigu, po čemu je to priča koju niko pre nije ispričao?’’

Woooooow! Stani, čekaj! Ko kaže da je to priča koju niko nikada pre nije ispričao?

Sećam se da sam joj u grubim crtama prepričala temu slikovnice, predstavila likove i njihove ,,muke’’. Svidelo joj se, ali ne zato što je to priča koju niko nikada nije ispričao, već zato što je to priča koju sam ispričala ja na svoj način.

Do odogovora o izdavanju nije došlo iz prostog razloga što sam odlučila da je izdam sama (o tom nekom drugom prilikom), ali dugo sam posle ostala sa tim njenim pitanjem.

Da li imamo pravo da izađemo pred svet samo ako pred njega donosimo priču kakvu niko nikada nije ispričao? Ili nam je dozvoljeno da se uhvatimo već milion puta prežvakane teme, ali da je predstavimo na NA SVOJ NAČIN, kroz svoje iskustvo?

Zapravo, u stvaralaštvu postoji nešto što se zove ,,velike teme’’ čovečanstva koje se vekovima iznova i iznova provlače kroz književnost, filozofiju i umetnost. To su ona ista pitanja koja generacija za generacijom postavlja i odgovara kroz prizmu svoje realnosti - prolaznost vremena i smrt, postojanje Boga, ljubav i strast, borba dobra i zla, potraga za smislom… Oh, zamisli samo da je dat po jedan jedini odgovor na svako od tih pitanja i da smo tu završili svu priču! Zamisli koliko bismo bili uskraćeni! Zar nije poenta našeg postojanja u traženju novih, samo naših odgovora? Zar nije poenta u razmeni, dijalogu, diskusiji i nepostojanju konačnog odgovora?

Priča moje prve (ali ne i poslednje hehe) slikovnice je toliko puta ispričana, ali ne na ovaj način. Ne kroz jednog oblaka koji uporno utabava, potvrđuje drugima i dokazuje (možda najviše sam sebi) put kojim ide, ne shvatajući (dok se ne desi sudbonosni susret) da to što ga čizma žulja nema nikakve veze sa čizmom, a ni putem, već sa onim da je na pogrešnom mesto već jako dugo. To je priča o svima nama nesnađenima, zbunjenima koji tražimo svoje mesto pod Suncem, priča koja se ponavlja iz generacije u generaciju. I iako imamo bogatstvo iskustva onih pre nas, riznicu priča iz kojih možemo da učimo, mi - gle čuda! - nikad ne naučimo.

U toj neprocenljivoj riznici vidim dve svrhe. Prvo - tuđe priče su simboli pored puta, putokazi, upitnici, znakovi koji su tu da nas usmere, postave pitanje, pokrenu na samorefleksiju. I drugo - to su sigurna mesta, ono nešto toliko slično nama što čini da se ne osećamo sami. I eto odgovora na pitanje s kojim sam počela. Nije poenta u potpuno novom, drugačijem, šokantnom i nikad pre viđenom. Rekla bih da senzacija ima kratkotrajan uticaj. Ono što duboko ostaje u nama je doživljaj prepoznavanja, pa makar to prepoznavanje bilo na potpuno nesvesnom nivou. ,,Hej, pa ovo se još nekom dešava!’’ ili ,,Hej, pa ne osećam se samo ja ovako’’ - znate - taj tip prepoznavanja.

Baš kao i Jugo - glavni lik iz moje slikovnice, mora i svako od nas da obuje stare izlizane, iz generacije u generaciju nasleđivane čizme i krene preko sedam gora i sedam mora u svoju ličnu malu avanturu. I tek kad pregazi baš puno kilometara saznaće da li čizme treba da zadrži ili izuje jednom za svaga.

Tako sam i ja obula čizme još jednog pisca za decu u nizu, jer moram da pregazim taj put i otkrijem da li me žulja ili po njemu letim.

Pre tri godine (ili četiri?) u jednom live razgovoru Lana Bastašić mi je rekla: ,,Zašto ne bi napisala nešto za decu?’’ i tom rečenicom stvorila novu sinapsu u mom mozgu. Ideju sam u startu odbacila, ali kako to obično biva, buva je ostala u meni i počela da se gnjezdi. Ubrzo sam počela da razrađujem tekst, napisala prvi draft, poslala ga na par adresa da neki meni dragi ljudi pročitaju i doslovce umirala pred svakom povratnom reakcijom. Sad gledajući unazad na te momente znam da nije ni trebalo da je izdam tad. Pisala sam je iz pogrešnog mesta. Bila sam kao onaj sunđer iz cvećara koji nakvase, pa malo jači stisak ostavi udubljenje u njemu. Sve je ostavljalo udubljenje u meni.

Tokom tog krčkanja u sopstvenim nesigurnostima i strahu da li to uopšte mogu, odem na kafu sa jednom bliskom prijateljicom. Pričam joj kako tražim ilustratorku i ona mi tada kaže: ,,Ma, to ćeš ti sama da uradiš!’’ Hop! Eto druge buve u meni, Samo ova se nije gnjezdila, ova je bušila na sve strane, kopala duboko u ponore mog bića i uhvatila se u kolo u kom mi uopšte nije bilo zabavno da igram. Zapravo, na površini je izgledalo kao da istražujem nešto novo i uzbudljivo, otkrivam novi talenat i novi kanal za izražavanje. I kada sam ilustrovala bilo šta sem karaktera iz moje slikovnice doživljaj i jeste bio taj - ovo je zabavno! Ali, onog trena kada bih krenula da nacrtam svog oblačića grunuo bi moj perfekcionizam svog snagom svog postojanja i iz olovčice je izlazila samo frustracija.

Negde usput sam i odustala od svega. Ali sam krenula intenzivno na psihoterapiju.

Kroz brojne susrete sa samom sobom sam shvatila da koliko god mi ilustrovanje deluje uzbudljivo, koliko god želela da ga istražim kao još jedan kanal ličnog izraza, sada nije momenat za to. Tri godine je bio savršen alibi mog prokrastinatora, bio je baš dobar argument da sve odloži do unedogled.

Druga stvar sa kojom sam se kroz druženje sa ilustrovanjem susrela jeste moj strah od puštanja kontrole i prepuštanja nekom drugom da uradi bilo šta za mene. Pa već 8 godina kroz posao influensinga radim apsolutno sve sama - od osmišljavanja scenarija, kreativnih rešenje, preko snimanja, kadriranja, pisanja copy-a, do montaže. Ni ne znam drugačije. Morala sam da imam apsolutnu kontrolu, jer samo ako sve radiš sam to ima pravu vrednost, je l’ da?

Pa i ne baš.

Treća stvar je bio perfekcionizam i apsolutno nepoverenje kada je proces u pitanju. Ništa ja tom procesu nisam verovala! Svaka linija koja bi izašla ispod olovke, a koja nije ODMAH ličila na sliku koju imam pred očima kad zažmurim, bacala me je u ponore očaja.

Sve dok nisam krenula da pišem, sve dok mi urednica nije vratila tekst četiri puta, a ja sva četiri puta sa apsolutnim uzbuđenjem i radošću se posvetila potrebnim ispravkama, dopunama, korekcijama… Vidiš, tu nisam imala problem sa procesom, jer tu sam svoj na svome.

I tako. Angažovala sam ilustratorku i dobila aplauz od moje psihoterapeutkinje. Valjda porasteš kad naučiš da pustiš stvari koje nisu tvoje. Ili bar još uvek nisu postale tvoje. I sa tom odlukom pokrenula sam se sa mrtve tačke.

Sada poput deteta skakućem s noge na nogu prema jeseni.

Sada imam svoj mali tim koji radi na ovom projektu. I to je otovorilo neke moje nove teme i nelagodnosti (o tome drugi put), ali kroz njih plivam, kroz njih rastem, osećam taj rast u kostima, jer svaki put kad dublje udahnem rebra uz blagi bol krcnu, ali se i prošire.

,,A zašto Jabuka?’’, ,,Je l’ to ima neku simboliku?’’

Pa im ja odgovorim:

,,Ma ne. Priča je malo sladunjava, znaš. Moj bivši dečko, a sadašnji životni partner me je tako zvao. ,,Jelo, jabuko moja’’, rekao bi. ,,Jelo, jabuko sa grane!’’, uzviknuo bi. I tako sam prisvojila tu jabuku kao svoje umetničko ime, onomad još u doba prapočetaka Instagrama kad je bilo baš važno da imaš umetnično ime. He-he. Hi-hi.’’

Sviđa se ljudima ta priča. Ima ljubavi i nežnosti i godina u toj priči. Postojana je ta jabuka.

Ali ono što mi se ukazalo u sred emotivnog rolerkostera zvanog ,,odlučila sam da konačno izdam tu slikovnicu’’ jeste ono što sam tako često izgovarala, a nisam mu znala značenje. Jabuka kao umetničko ime. Umetnost. Ja - umetnica?

Pa jesam. Ja jesam umetnica, evo klajmujem to (što bi rekli mladi), moje je, oduvek je i bilo.

Ja sam pisac. Ja pišem priče. To je ono što radim. Eto i to sam rekla. Prvi put uz sav sram ovog sveta. Sada već s apsolutnim stapanjem s tom rečenicom.

I evo me u sred procesa stvaranja moje prve slikovnice za decu.

Razmišljam o brendu pod čiju kapu ću stavii sve što kulja iz mene, sav ovaj kreativni naboj koji traži svoje puteve napolje. I gledam u ono moje Jela Jabuka. Ponavljam to jabuka. Jabuka. Jaaaabuuuuuuka. Ja-buka. Ja i buka. Ja i book-a. JaBooka? Čoveče! Sve vreme je tu! Ja sam book-a. Ja sam knjiga. Ja sam pisanje! Jer knjiga i jeste buka iznuta.

Sve, bre, ima smisla! I nema slučajnosti, prijatelju moj. Ima samo veza koje nas oduvek spajaju sa nama samima. Samo treba da prepoznamo signal.

Elem, dobrodošao, dobrodošla na rolerkoster. Jer što da sama prolazim sve ove emotivne turbulencije koje stvarati znače kad mogu s tobom!

Hoću da ti pišem o procesu otkrivanja mene kao pisca, o procesu koji vodi ka prvoj materijalizaciji mog teksta, o procesu stvaranja moje prve slikovnice, one koju ćeš možda baš ti uskoro držati u rukama i čitati svom detetu – onom pored tebe ili onom u tebi.