пре неки дан, док сам се купала, пукло ми је црево у руци и морала сам да завршим купање седећи у кади испод чесме. у тој склупчаној пози, размишљајући о томе кога ће мама убудуће моћи да зове да јој поправља ствари кад се овако покваре, скупљала сам своје длаке са себе и стављала их на гомилу од које је могла да се направи мања перика. сваки пут кад прођем кроз косу, део остане у руци. у исто време развијам и опсесију и фрустрацију, али недовољно велику да одем до лекара. убрзано губљење косе поклапа се са убрзаним губљењем тате, не треба ми друго објашњење.

у покушају да се доведем у ред, синоћ сам трчала први пут после пет месеци; скинула сам страву поново и обрисала је после трчања јер немам довољно места на телефону и то је прва апликација која лети кад понестане меморије; апликација банке и телеграм имају највећи приоритет, спотифај и гугл мапе довиђења, снаћи ћу се. и шта ће ми мапа у милановцу. било ми је посебно тешко јуче да трчим јер немам ни кондиције ни слушалице и јер ми је слика тате у болници била све време пред очима. трчање иначе појачава све емоције у мени, али са сваким кораком, а нарочито са убрзањем, осећала сам нешто слично кривици што могу да користим своје ноге, и то за спорт, иако знам колико то глупо звучи. то што могу да се задишем је привилегија живих, али захвалност ми није била у мислима. у двадесетим сам имала и много бољи пејс, чак и кад не трчим месецима. коса, пејс, све се троши мерљиво, а има ту још ствари које иду низбрдо.

трчање низбрдо је супер, али тога није било синоћ. свакако ми се не допада терен у милановцу, не волим да трчим у круг, али немам много опција. буде људи, али не знам никог, то је добро, слично као кад прођем градом, могу можда да сретнем неког друга из основне са дететом за које нисам знала да постоји и да се договоримо за кафу која се изгледа ипак неће десити; или драгог репу који на центру продаје књиге и који ми је дао тургењева и нежност кад сам се осећала најрањивије. паузирала сам мало читање иако сам углавном код куће, у својој соби из средње школе. радим одатле и онда после посла одемо на гробље, где смо исто изградиле рутину: палимо свеће, заливамо и сређујемо цвеће да тата има лепу башту, чистимо земљу около и восак са камена, допунимо воду, говоримо добар дан људима које сретнемо тамо и учимо о опсезима, врстама камена и споменицима.

мој живот је посао, гробље, кућа, лидл, али и немам снаге да буде више од тога.

покушавам да ухватим туговање за главу и погледам га право у очи. али не да не знам где је глава, не знам ни да ли је има уопште, не знам колико му је тело и ког је облика и да ли ће сваког момента да ми се измигољи из наручја и побегне или да ме можда шчепа за врат. не знам основне ствари о туговању, да ли је мирне или агресивне природе и да ли личи на мене, тату или је безлично. ту је да остане, то знам, зато боље да научим што више о њему некако.

пре пар недеља ми је сестра у дописивању о томе шта нас тренутно погађа и како се осећамо, написала како јој је колега са посла говорио о томе како никад није био уморнији него у периоду кад је изгубио оца, да је само спавао. мени се то исто дешава тренутно, лежем рано, заспим од умора и будим се уморна и тако сваки дан. спава ми се преко дана, али кад пробам да заспим само лежим. она каже да је и то једно од лица туговања. значи, има их више.

неки дан пре тога искључила сам све табове из браузера на телефону који су били везани за антибиотике, имена лекара, санитетска возила, кортикостероиде, приватне клинике и интензивне неге, четџипити прозор и његове последње поруке где ми није ишао уз длаку него ми рекао да је ситуација према наведеним симптомима озбиљна. туговање има и нокте које покушавам да сечем.

понекад гледам татине слике и снимке пред спавање, читам псалме или покушавам да замислим целе реченице које би он изговорио. или да рекреирам све што се дешавало у болницама у којима је био. туговање има ноге којима ме шутира а ја пуштам. али има и шаке у које може да стане цело моје лице. много се симболичних случајности десило у овом периоду које могу да припишем само татином деловању.

некад док подижем косу са пода, са кревета или одеће, док радим, једем или ходам, зауставим се нагло. усред залогаја и усред клика, зацементирам се и тихо за себе понављам тата тата тата тата као молитву. туговање има и уши, али не знам да ли чује.

те уши су сигурно прикачене на једно од лица туговања које јасно видим, хумор, који ми доста помаже сада, али није имао никакву сврху док смо посећивале болницу свакодневно. најближе животу и реалности била је болница и то је схватање које ме је изменило у основи.

осећам јасно да сам измењена особа и скоро новим очима посматрам своје изборе, већ направљене и оне које активно правим, своју будућност, блискост са познаницима и удаљеност од блиских, самоћу, ношење црнине, своје присуство у туђим животима, одлуку да немам децу, амбицију и жељу, избегавања и грешке, своју тешку природу. о томе можда други пут.

нема више двадесетих, али морам да будем поштена према себи, нису ни све били само губици. са скоро 34 живим у симбиози или паразитском односу са туговањем и коначно се осећам одрасло, али платила сам косом, брзином, јајним ћелијама, временом и татом.

желим да напишем неколико ствари о свом оцу и чега са њим нема више, нека остане на неком апстрактном клауду иако би он сигурно имао замерке на то.

мој тата никада није имао детињство, није се као мали играо јер је морао да ради и људи који су одрастали са њим кажу да је био озбиљно дете – морао је то да буде јер је имао много одговорности уз школу. чак и на ретким сликама њега као детета он има одрастао израз лица. детињство је провео у физичком раду, а у својим двадесетим бринуо се о оцу и кући јер му је мама умрла. градио је своју кућу, изгубио је сестру, градио је своју другу кућу, бринуо се о свом оцу док му је отац умирао од рака, преживео је свој рак и скидање желуца, преживео је још неколико операција и провео је много ноћи до априла ове године повраћајући у боловима јер је то била цена немања желуца.

не сећам га се много кад размишљам о свом раном детињству, сећам се да се једном правио да ме није препознао кад ме је мама ошишала скроз на кратко и то ме је преплашило тада.

био је престрог, често у домену оног неразумног “зато што ја тако кажем не можеш ништа”. бранио нам је све јер је њему брањено све и веровао је да је то једини приступ који ствара људе. једни од најважнијих стубова тог приступа били су поштовање туђег времена и новца и да не трошиш оно што немаш.

ти војни принципи које је научио кроз одрастање и посао били су морања и у нашим малим животима. кад је ишао на родитељске једино питање које би нам поставио пре него што оде било је: “хоћу ли да црвеним тамо?” то је подразумевало да немамо ниједну четворку и да се наша имена не чују ако нису у хвалоспеву, остало није било ни опција. кад би му дошло, тражио је да му донесемо књиге да нас он испита и види шта и како учимо у школи. ми бисмо плакале, а он би нас терао да причамо лекције из физике кроз сузе.

годинама сам била љута на тату због ових и других ствари, због очекивања без награда, због забрана без изузетака, због осећаја да смо недовољно добра деца док дајемо свој максимум а узимамо минимум.

мрзела сам то што сви воле мог тату, а ми плачемо због њега.

али ових дана слушам доста прича које нисам знала о томе како је био као родитељ многима око себе. кад је био млађи, водио је свог 16-годишњег братанца у београд да види свог оца који је умирао. пре поласка, братанац је случајно чуо мог оца како пита другог човека за позајмицу да би одвео малог игора у београд. можда није у складу са оним његовим “не троши оно што немаш”, али ово је био оправдан изузетак.

дечаку без оца који живи прекопута стално је пумпао гуму за бицикл, комшију без оца поред учио је да поправља ствари. младе мушкарце у војсци пребледеле од страха штитио је тако што је увек ишао први.

мог тату је свако могао да позове усред ноћи и он би полетео истог момента за било какав ниво хитности.

нас двоје смо се често свађали јер он није могао да разуме моју љубав према непрактичним стварима, а мене је, укратко, нервирало то што је он мислио да се цвеће не купује јер увене.

али последњих седамдесет дана једина ствар коју сам осећала према тати је нежност за коју нисам ни знала да је ту, а камоли да је толико дубока. имала сам потребу да га у болници мазим по глави, по рукама, да га загрлим и он мене, да га очешљам, да га држим за руку, да га храним, да му говорим какво је време напољу и који је дан, да му кажем да разумем и да ми је жао. док је био у болници, још више сам примећивала колико је дрвеће лепо, како је ветар на образу усред ливаде привилегија, како је пролећно цвеће поред пута нешто што не бих никад успела да ухватим и нацртам, како је шумадија зелена и како не желим нигде да идем и како ми не треба ништа даље од тога и татиног здравља и како желим да, као што смо раније причали и нервирали све око себе, набавимо једну краву или козу и будемо са њом у природи. тата је пропустио цело пролеће, све јагоде и трешње из баште, није пробао млади лук и није дочекао омиљену лубеницу.

док је био у болници била сам љубоморна на све мушкарце на улици његових година који ходају а он лежи у кревету, а сада гледам по умрлицама и гробовима и рачунам колико су други људи живели и колико година је он могао још да добије за још мало радости и мира којих није имао превише.

имам неочекивану потребу да се молим за њега, да одем на места која је помињао у својим последњим данима, да попијем хладну изворску воду коју је тражио и умијем се њоме, да му будем ближа и да пробам да држим своју реч онако како је он чврсто држао своју.

мој тата се није плашио смрти, он је одувек био спреман на смрт и рад.

сада је опет део земље и природе и има поглед на планине. мама, сестре и ја знамо да би му се то свидело. на месту је где пирка ветрић, а сунце греје његове беле ноге и плаве очи, далеко од овоземаљске боли, на мало нижој надморској висини од нас.

не знамо тачно шта се десило, вероватно нећемо никада ни сазнати, али пао је са мердевина док је силазио са тавана јер је желео да спусти последњу клупу која му је остала нетапацирана. на поду су биле и мердевине, и клупа, и тата. пао је на главу директно, а мама је одмах дошла након тупог звука и, уз помоћ комшија, хитна га је одвезла, а кад смо ми стигле, виделе смо га несвесног и интубираног како га припремају за превоз до ургентног – тата лежи у металном кревету у својим црним чарапама очију затворених као да спава, а мама нам говори да су и док су биле отворене изгубиле боју.

у десет дана слушала сам докторе на интензивној нези како ми говоре да је мој отац на респиратору и да се припремимо за најгоре, да и ако преживи може бити озбиљних последица које нико не може да предвиди, да је његова повреда једна од најтежих телесних повреда које човек може да преживи, да је то ипак глава. другог јутра интензивне неге након 16 сати без информација упале смо у спиралу да је можда умро и да нам нико неће јавити. трећег дана интензивне неге рекли су нам да је много пута дозивао моју маму и да је свестан на неки свој начин, али није ми било јасно шта им то значи, покушала сам да се не фокусирам на то. када је изашао из шок собе, потрчале смо да га нађемо негде на седмом спрату ургентног центра и био је жив, али другачији. физички у исто време минијатуран у том белом кревету и отечен, раширеног лица, са завојима којих се ни не сећам где су све били на њему, са најбељим теном на свету који је једина ствар која ми је говорила да је то он. збуњен, успорен и замишљен, са гласом који не препознајем, то није био мој тата. изашла сам из собе мало смрвљена док ме је мучило то да ли је његов осмех при сусрету био рефлекс, али докторка ми је обећала да је то било препознавање. упркос свему, био је жив и поново плавих очију.

мој отац и ја имамо веома компликован однос и један од наших последњих свесних разговора била је расправа у којој сам му рекла да му нисам непријатељ и да не мора да буде толико оштар према мени. кад ми каже јаворкице знам да смо у реду. и тако кад сам га видела следећи пут на том седмом спрату ургентног центра, рекао ми је тихо ‘где си, јаворкице’, али гласом странца. дан пре тога читала сам памфлет мејо клинике о томе како би требало да се обраћам особи са траумом главе. на десет страна описана су упутства: кратко, јасно, стрпљиво, да/не питања, подржавајуће, без осуђивања ако се особа не сећа нечега, без претпоставке да је мање интелигентна сада или на нивоу детета. након поздрава питао ме је шта је у кеси коју носим и стављам на његову наткасну. рекла сам му да сам му донела пиџаму и додатне ствари које ће му требати. није му било јасно зашто сам то донела и шта ће му пиџама ни после мог објашњавања да тренутно није обучен и да ће му бити хладно, гледао ме је као да истински не разуме ништа од тих мојих најједноставнијих реченица. питао ме је где сам, где живим, у ком стану и није могао да схвати који је то стан, ко је купио тај стан и како могу да будем у том стану кад су тамо мица и јаца (ја) па сам морала да му објашњавам да сам ја јаца, али деловао је и даље збуњено и хтео је да спава. неки научници кажу да сећање ни не постоји већ само осећаји и да се сећање враћа изградњом приче око тих осећаја. ко је човек који ту лежи онда, ко је мој тата био, ко ће бити и је л’ он само фикција?

након тог нашег разговора пребачен је на ново одељење и од тада га нисам видела, али смо из ходника чуле колико га боли, њега који се никад не жали и њега који је устао дан након тешке операције у којој су му уклонили тумор пре доста година. сада постоји опасност од инфекције и морамо да га заштитимо од тога. замишљам га како је сам, како мора да буде везан да не би устајао и како га боли глава и сваки дан се будим у току ноћи и размишљам о њему и да ли је у боловима у том тренутку. моје сестре кажу да живе идентично искуство и осећам да смо повезаније него икад.

мама је окречила део зида на ком је остала крв, сестра је раставила мердевине на делове, клупа је склоњена не знам ни ја где. на татином телефону који нам стоји на столу сваки дан стиже нотификација да одигра шах. поред су његове ментол бомбоне, наочаре, укрштене речи и хемијска. кад изађем на терасу видим његов укриво паркиран ауто. кад се туширам вода постане хладна па топла и сетим се како сам му милион пута пребацила како то није добро урађено у кући, а он рекао како се то њему никад не дешава кад се купа. са свих страна само извиру столице и хоклице које је тапацирао као што је желео ту глупу клупу. кад ми нешто падне на под, штрецнем се. људи све време зову да питају како је, некад стварно не могу да се јавим.

оно о чему све време размишљам је да је мој тата преживео уз помоћ заједнице – комшија који су дотрчали одмах и зауставили му крварење (и склонили крвав тепих да ми то не бисмо виделе), наше другарице докторке, комшија које су звале неурохирурге које знају и још доста људи који брину и помажу на свој начин. до суза сам дирнута тиме колико мој отац није сам и не могу а да не помислим на све људе који јесу и шта би им се десило у истој ситуацији. крхкији смо и немоћнији него што мислимо.

мама, сестре, ја, тата и сви људи око нас који брину можемо само да чекамо, а мени су сви ови дани један велики дан у ком само желим да се врати мој глупи живот од пре две недеље где могу да не позовем тату седам дана али да знам да ће онда он сигурно мене да ми каже ‘јаворкице, заборавила си да имаш старе родитеље’ и да му ја кажем ‘јаооо, пеки, досадан си с тиме’. хоћу да ме тата опет изнервира.

пустила сам пре пар дана ксенијин и миличин подкаст и њих две су, говорећи о гилмор грлз, поменуле како је лорелај дала својој ћерки име по себи и да је то њен микрофеминистички чин јер знамо колико је учесталија појава да синови добијају имена по очевима. не могу да кажем да је то била мотивација и мојој мами.

наиме, прича без много детаља о мом имену је следећа: имам две старије сестре и моја мама је одувек хтела да добије дечака. за мене су до самог краја мислили да сам мушко, али на порођају се ипак испоставило да имам другачије хромозоме од очекиваних. и тако је моја мама у очају неиспуњене жеље питала неку жену која се бави стварима које би по својој природи могле да се нађу у трећем оку шта треба да уради да јој се остваре снови и добије дечака. мудра жена јој је рекла да треба мени да да име по себи и да ће следеће дете бити дечак. моја мама ју је послушала, а ја имам још једну млађу сестру.

откад знам за себе наша мама у кухињи држи сток слику плавог дечака, идеалног сина ког никад није добила и то је нешто као њен вишедеценијски вижн борд који нико не сме да баци или помери. из те забране може да се наслути колико је то њој озбиљна ствар, а нама је та слика увек била бизарна и пре свега смешна, иако уз дистанцу мислим да је некако полумрачно лебдела мисао да нас има четири, али ниједна није и никада неће бити тај плави дечак ког је она хтела.

али доста о непостојећим дечацима. кад сам била мала, моје име је била најгора ствар која ме је задесила (поред пега на лицу). била сам једина девојчица јаворка у одељењу, у разреду, у школи, у свим школама у граду. мрзела сам кад год би ми неко од одраслих рекао “откад нисам чуо то име”. мрзела сам, а и даље преврћем очима кад чујем смешне варијације на своје име и духовите досетке, чак и када долазе из добре намере. чула сам их све, а из мене ће изаћи кисели осмех у најбољем случају. доживела сам много “како????” уз искривљени израз лица након што кажем своје име. прећутала сам много написаних или изговорених “јадранка” или “даворка”. летос ме је нека девојчица која проси на тргу питала имам ли неке сликере (мислећи на стикере) и пошто нисам имала, онда ме је питала како се зовем и кад сам јој рекла, она ме је одушевљено питала “стварно се зовеш јабука???” и ја сам рекла “да, стварно” јер је било слатко и вероватно би јој моја исправка дошла као разочарање.

са ретким именом долази и стално проверавање папира које други попуњавају уместо мене у пошти, муп-у или било где друго где морам да диктирам, односно, сричем своје име. кад сам са сестром и треба да оставимо нечије име за резервацију, бирам њено. кад треба да оставим име једног родитеља, бирам очево да не бих објашњавала јаворка, јаворка, ђурић. некад кад се представљам, представим се надимком јер желим да избегнем разговор. вероватно много неосновано претпостављам о другима и лакше ми је да сричем и потурам сестрино име него да ризикујем да проговорим неколико додатних речи или да се чак суочим са недостатком реакције.

тек пре неколико година сам дошла до тога да се повежем са својим именом без фрустрације тог понављања и објашњавања која га је стално пратила. коначно могу да га видим као име и да га семантички и симболички преиспитујем и размишљам колико ми одговара. могу најзад да размишљам о свом дрвету, о томе како цвета, колико брзо расте и како представља снагу, отпорност и способност промене, како мења боју лишћа у прелепу црвену и жуту на јесен, а ја сам рођена на дан када она почиње. ја сам црвени јавор првог дана јесени из ког излази слатки сируп. мислим, желим то да будем.

читам тренутно неку књигу у којој ауторка говори о томе како постојимо у свету језика и симболичког и пре него што се родимо. о нама се говори и носимо очекивања некад и годинама пре него што смо зачети. тако су и наша имена набијена значењима, надом, сећањем, страхом, или у мом случају - пропуштеном приликом. ја сам одмах по рођењу својим именом добила задатак и смисао - да будем средство, а не циљ. моје име ми је донело и стално упоређивање са мајком и њеним изборима, несвесно избегавање било чега што заличи на њен пут и доказивање да моје име неће бити предзнак. мислим да је упоређивање било двосмерно и да је она често због поистовећивања била блажа према мени него према мојим сестрама.

постоји једна песма коју је написао роберт фрост и зове се maple, а говори о девојци која се зове као ја и трага за значењем свог ретког имена због ког је нежељено примећена и које је чини рањивијом. то је у ствари потрага за идентитетом из убеђења да такво име носи њен дубљи смисао и поруку. песма указује и на моћ коју родитељи имају - давање имена са значењем које носи велику лепоту, али и које детету постаје животни задатак а да није ни упитано да ли жели да га носи са собом и решава.

упркос свему, драго ми је што сам добила да будем дрво, да постојим у част природи и да могу да пробам да будем њен део и да имам то достојанство и резилијентност коју само она има.

волим кад ми људи кажу да сам баш јаворка или кад чујем да се некоме тако звала мајка или баба, волим да чујем кад ме неко назове нежним новим надимком као пре неки дан (јаворчурак). волела бих и да будемо креативнији и слободнији са именима и да понеки родитељ назове своју бебу јаворка, као мали црвени изданак.

али ја и даље не знам ниједну другу јаворку осим своје маме.

“No matter that the meaning was not clear.

A name with meaning could bring up a child,

Taking the child out of the parents’ hands.

Better a meaningless name, I should say,

As leaving more to nature and happy chance.

Name children some names and see what you do.”

чим сам јуче ушла у радњу кренула сам нервозно да се правдам, да му се извињавам и објашњавам хаотично своје психичко стање у последње време. можда то некоме зазвучи претерано за однос са неким ко вам само урамљује слике, али ево мало информација о том човеку.

мој стаклорезац се зове горан и има, по мојој претпоставци, око 65 година. нисам га никад питала кад је рођен, он мене јесте кад ми је видео седе у коси и рекао ми је да нисам баш тако млада. радња му се налази између посластичарнице робот у којој некад једем еклере и еминентне кафане ђурђев град у којој лети једемо дневни мени због чорбе и пијем пиво или киселу воду док ми петнаест мачака скаче на главу. зими само пролазим и гледам папир на ком рекламирају цену пихтија и провирујем да бих видела људе који су унутра и који баш никад не изгледају трезно. ретко кад видим жену унутра, осим оних најпријатнијих које раде ту и зову ме душо. један од најапсурднијих делова ђурђевог града је то што постоји ћошак који се види са улице са два или три стола која имају постављене чаше за вино и беле столњаке са елегантним лустером изнад. дакле, за сваког понешто, и пихтије и вино. некад ми стаклорезац остави ту слике да их покупим кад је он на терену па миришу на цигаре и храну, не жалим се, симпатично ми је.

и горан ради скоро увек са цигаром у устима, имао је бурну прошлост и три пута се женио. наш однос се развио тако што сам често долазила код њега и упознао се добро са мојом неодлучношћу за све (боју рама, боју и ширину паспартуа), мојим нејављањем на телефон, мојим професионалним и љубавним мукама. мало по мало, док седим на његовој столици у радњи јер ми се не иде, док гледам његове фотографије из младости или шта све људи доносе на рамљење и критикујем неукус, док ми показује тунеле до своје радионице и објашњава ми алате које користи а ја разумем сваку седму реч, или кад ме случајно сретне док вози свој пикап па ме превезе докле треба док су између нас мердевине, кренуо је да ми прича приче о свом животу. од тога како га је седамдесетих мувао неки геј на кошутњаку а он му украо цигаре до тога како је правио јелени карлеуши акваријум.

неретко (стално) је његова реакција на моје изјаве превртање очима или гласно неодобравање мог наивног нихилизма, али увек примети кад променим фризуру или кад се нашминкам па ме похвали а ја кажем да журим јер не знам да се захвалим како треба. пре пар година су му обили радњу и никад га нисам видела тако разочараног и очајног, и стварно, ко обија стаклорезачке радње и краде алат. после тога је изгубио поверење у крај и ставио металне шипке на улаз.

за празнике ми шаље поруке и јутрић кафица слике на вајберу, а понекад и неке смешне видее који мени нису смешни, али не могу то да му кажем. свако лето иде на охрид и говори како му је то боље од мора. има ћерку о којој прича са поносом, жену, пса, мачку. много ради, некад кад пролазим видим да је и недељом у радионици, често делује уморно физички, али увек каже да је добро, а ја му кажем да се дивим његовом занату. он преврне очима.

и тако кад сам јуче дошла и кренула са својим неприродно убрзаним правдањем, он ми је рекао да се смирим и да се само много забринуо да ми се нешто није десило. најлепше у том његовом одговору била је нежна искреност и приметно олакшање код њега и било ми је инстант мука од моје себичности. споменула сам му свој раскид и забринуто ми је рекао да оставим то више за собом. кад сам ја њега питала шта има ново код њега, похвалио ми се новим аутом и показао ми га испред радње – црвена лимузина. причао ми је о својој ћерки и како је сад срећна након једне неуспешне везе у којој је он доста финансијски помогао том њеном момку да би тиме помогао и својој ћерки, али није се завршило како треба. слушајући тон док то прича, схватила сам да је његов савет мени долазио из те исте очинске позиције и саосећања. иако бих очекивала од некога његових година да то уради, он ми није дао додатни савет да нађем неког другог, није ни покушавао да умањи моју потиштеност, није ми рекао да имам превисоке критеријуме или да сам размажена, није ми тражио детаље и разлоге, није ништа претпоставио. само ми је пожелео да будем добро и изборим се са тим. и могу да кажем, од тог момента мени јесте значајно боље и добила сам назнаку неке нове наде. бићу добро због свог доброг стаклоресца чија је прошлост сад и део мене; због часовничара у улици изнад који ми је јуче наместио сат и није наплатио, чак ми је показивао различите механизме и принципе по којима сатови раде; због увек расположеног немање из поште испред моје зграде који ме пита како сам и слуша одговор; због свих људи који додирују мој живот и помазе ме нежношћу а не морају то. знам да ћу бити добро због олакшања које људи скоро свакодневно бирају да пруже и не ставе ме на гиљотину након грешке. и ја то желим да радим за друге. бићу добро јер увек могу да седнем код горана и гледам сатима како бруси стакло док не постане савршено.

желим да будем добро јер ме на лето чека чорба у ђурђевом граду и еклер у роботу.

прво да се пробудиш на време и не попијеш отказ јер ти треба тај посао, да одлучиш шта ћеш да обучеш а да се не смрзнеш, да не сунеш литар кафе у себе на празан желудац, да се довољно крећеш у дану, да унесеш протеине али не превише меса, да поједеш воћку, да прочиташ нешто паметно а не само да гледаш мали екран па средњи екран па велики екран па опет мали екран. да знаш кад ти шта нестаје у кући и да благовремено набављаш и планираш. да легнеш довољно рано, да се наспаваш и немаш подочњаке јер ће људи онда да ти кажу колики су ти подочњаци. да не читаш старе поруке и повређујеш себи осећања него да извлачиш закључке и радиш конструктивне интроспекције. да размишљаш шта ћеш са новцем или да размишљаш где да набавиш новац а да не идеш у затвор, да заказујеш термине за лекаре и фризера за ког пре тога нађеш слике које ћеш да му покажеш а да ти он каже да ти такве шишке неће стајати, али ти си упорнија.

да позовеш родитеље, сестре, пријатеље, да размишљаш коме је следеће рођендан, да однесеш слике на рамљење и одлучиш какав ћеш рам и где ћеш више с тим сликама, да се јавиш поштару на телефон (ако те позове), да одеш до поште на време да покупиш пакет јер те поштар није позвао. да смислиш како да поправиш пеглу јер мајстори које си звала не поправљају филипс, да замениш сијалицу да не би палила више светло на телефону, да набавиш нову батерију за миш, да однесеш на каленић сат да виде има ли наде за њега. да избациш оно што је сумњиво из фрижидера, да укључиш седму машину ове недеље, да побацаш чарапе које више не носиш, да изрибаш купатило, кад си већ ту да бациш бријач и ставиш нови. да прелијеш кефир зрнца млеком и попијеш стару туру да ти не пропадне, да бациш смеће и ставиш нову кесу у канту, да платиш рачун за телефон да те не би искључили по ко зна који пут, да пређеш онај туторијал за плетење што ти је једна добра девојка послала кад си била ентузијастична. да обришеш слике са телефона зато што вацап неће да ти се укључи јер добијаш обавештење о недовољно простора, да свратиш да купиш убрус, не можеш без убруса, да не заборавиш да ставиш рупурут и кафетин у торбу да ти се опет не би десиле ситуације. да не заспиш са мокром косом, да не оставиш пуњач укључен кад изађеш из куће да ти не би изгорело све као што си чула да се некима десило, да прочиташ вести и израчунаш за колико почиње рат и које су ти опције, да уплатиш неки хуманитарни есемес. да убациш у апликацију да си данас добила и да ти израчуна кад тачно ћеш да изгледаш као најружније чудовиште следећег месеца. да погледаш где на брду има пилатес, да мало потрчиш око аде, да одеш да купиш карте за концерт јер си обећала другу да ћеш ти, да организујеш дружење јер ниси одавно. да нацрташ нешто.

али ја већ неко време не цртам. попијем једну чашу воде дневно, обрадујем празан желудац великом шољом кафе. не једем кувано сваки дан, превише радим са кауча и говорим својој кичми да издржи и да верујем у њу. не нађем никад одговарајући пилатес, одлажем трчање јер види шта је ово напољу. бришем слике хране из телефона и одлажем краткорочно обавештења о меморији. кефир ми пропадне у фрижидеру и видим прашину на вратима машине за веш. нисам се јавила стаклоресцу два месеца, нисам одговорила на много мејлова и неки рокови које сам сама предложила ми стоје као омча која гребуцка врат.

и све као да сам на некој неодређено дугој паузи и да ће мој живот разумети ове самосаботаже и пустити ме на миру и сачувати моје бубреге и без воде. а ништа не чека мене да скупим снаге, прашина пада ли пада, дани до рокова се смањују, мтс не занима да ли моје тело доживљава плаћање рачуна као одлазак у рат, корпа за веш нема неограничен капацитет, а у исто време ни дно.

а ја само размишљам да би баш било добро да могу да одспавам мало и пробудим се са чистим листом као особа са жељама јачим од сумње и да на том листу нацртам било шта.

објективно, тај парфем ми је сада чак непријатан и превише слаткаст - тера ме да се запитам где ми је био нос - и можда је новац ирационално потрошен јер га нећу стављати на себе, али не посматрам га као парфем, више као инвестицију у прихватљиву психоактивну супстанцу. можда није некретнина, али је инвестиција у моју будућу прошлост. сакрила сам га у купатилу где ми није надохват руке, близу остатка парфема који ми је бивши момак дао, али тај већ не смем да помиришем.

велике су шансе да романтизујем цео тај период 2018/пола 2019, али није нека конкуренција међу мојим годинама, лако је бити први у том једноличном селу.

тих месеци нисам била нездраво оптерећена послом, својим позивом и неприпадањем јер сам на тадашњем радном месту била окружена најзабавнијим и најдобронамернијим људима са којима сам се одмах повезала преко офиса, бората, јове вујановића, радише, сретена јовановића и других опскурних српских ликова. пут до мог срца води преко плача ере ојданића у великом брату.

није ми било тешко да устајем у шест и хватам 85 ту на брду јер сам знала да ме они чекају на новом београду.

скоро па безбрижно, чак и са лошом платом. сад ми је тешко да се пробудим у 8.55, али сада имам и двеста година и не желим да се будим уопште.

те године сам била код ђорђа у белгији и најлепше тамо био је он и време са њим иако ми је замало поломио вилицу јер ми је ненамерно експлодирао конфете у фацу као добродошлицу. брисел одвратан, бриж досадан (колин фарел као и увек у праву).

мој друг пјер и даље је био у београду и много ми недостаје сада да пева на француском и говори колико кућа има на алпима, у лиону и шпанији. нешто за зимовање, нешто за летовање, ту нисмо могли да се повежемо.

била сам много заљубљена у тадашњег момка, читали смо заједно, читао је он мени увече, причали смо доста и дуго, највише о изолацији коју смо обоје живели пре него што смо се упознали, продубљивао је свако моје питање додатним питањима, али и помагао да нађем своје одговоре и давао ми све што ми треба. почели смо да живимо заједно у најлепшем блоку 23, куповали смо месо у месари бубрег и пили некад кафу у бифеу нана са сумњивим ратлуком.

доста сам пешачила и слушала аркејд фајр и џејмса блејка.

видела сам сестру у франкфурту, смрзла се у амстердаму.

није могло да траје заувек, кренуло је редом да се распада, прво посао па веза и уз та два доста ствари у мени.

тај период био је као неки излет који служи да ти покаже како може да буде добро и колико можеш да будеш добро, али обично добијеш само једну или две ствари и патиш за трећом и четвртом. и петом и шестом. у неким тренуцима се чини да немаш ниједан стуб, ни на шта да се ослониш и да не знаш ни сама којим законима и даље стојиш. или сама ломиш стубове из неког деструктивног људског порива јер мислиш да их не заслужујеш. и онда саградиш један коначно, али један не може све да држи, осим ако не пронађеш своје тачно тежиште, а мени не иде таква математика. ја сам стално у нестабилности, морам да додајем привремене стубиће и штапове да ме придржавају.

и можда је тај парфем који сам купила штапић који ме тренутно придржава, али те 2018. имала сам једног сестрића, сада их имам троје, а шта ћу ја без њих у 2018. чешће од неколико секунди једном недељно?

nije se desilo baš odjednom, bilo je znakova da mi je grlo loše, ali sam ih ignorisala i čak pomagala situaciji radeći stvari kao što su: pijenje hladne vode (nenamerno), naglo menjanje prostorija i temperatura u njima (nenamerno), hodanje po snegu uzbrdo (namerno).

neki ljudi možda iritantno kukaju, ali ja se iritantno hvalim svojim imunitetom i time kako recimo (koga briga) nikad nisam primila injekciju (moja majka je mnogo vere polagala u sirće u čarapama, krpu natopljenu rakijom oko vrata, čaj od luka - zatvaraš nos, plačeš i piješ tu gadost). zbog toga uvek mislim da i ako se desi nešto, da ću da kinem jednom, zacrvenim se malo u obrazima od temperature i to je to. i uglavnom tako i bude, nisam odavno bila bolesna i nisam očekivala da u jednom trenutku umesto svog glasa čujem neko jadno škripanje i promaju. drugačija vrsta škripanja je moj glas inače.

ležeći i glumeći žrtvu razmišljala sam o tome kako mi nikad ranije nije palo na pamet da bi gubljenje glasa moglo toliko ili uopšte da me pogodi. obično se fokusiram na vid, sluh, ukus, dodir, od čega mislim da bi mi gubitak vida najteže pao. ne znam kako bih podnela (loše, ali koja tačno nijansa lošeg) da moram da se sećam boja, dodirivanja grana drveća kad podignem glavu ili svog skrinsejvera sa slikom džordžije o’kif. teško mi je i da stavim povez preko očiju i da mikrodoziram taj život. a sad mi se iz nekog glupog sujeverja prikazuje (dok još može) da će mi se to sigurno desiti.

volela bih da mogu da napišem kako sam gubitkom glasa došla do zaključka kako ne moram sve da kažem, kako sada znam da imam više prostora za promišljanje da bih bolje birala reči, ali ne. bilo je tu razmišljanja o neizgovorenom u mom životu i koliko je svaka od stvari opravdano tu. ali realnost je da sam većinski samo mnogo patila što ne mogu da izgovorim svaku svoju misao koja bi zabavila mene i druge u sobi i to što reči beže neizgovorene i nepodeljene.

dva dana sam bila bez glasa, i možda je to dva dana neizgovorenih misli jednog sprženog mozga i totalno beznačajnog gubitka za svet ili, konkretnije, moju okolinu, ali je i mnogo frustracije za mene. one razmažene frustracije kad bi da lupaš nogama o pod.

gubljenjem nečega, ma koliko dugo trajalo, bude mi jasnije koliko moja stabilnost zavisi od toga, a dosta moje trenutne stabilnosti je položeno u neopterećene razgovore i razmene sa prijateljima uz milion digresija koje neki ljudi ne podnose a za koje ja živim. meni je, shvatam, zapravo najteže palo to što digresiranje nije ni bila opcija, jer kad sam uspela da izgovorim nešto uz mnogo muke, bilo je u osnovnom toku. đavo, odnosno, moja zadovoljstva su u detaljima, bojama i digresijama.

ipak, stvarno volim svojom odlukom da ućutim i znam da želim da ćutim jedno pedeset godina, ali mnogo sreće donosi malo glupiranja u dragom okruženju, a čovek mora da se hvata za tu glupu sreću.

evo ako treba nešto, uzmite mi čulo mirisa (ne znam da li persiram ili vas je više nadležnih), mislim da mi to ne treba toliko, ionako me samo vraća netraženo u najgore momente života. ali sad kad sam se ponudila, nikad ga neću izgubiti, tako funkcioniše sve, znam.